Book of Common Prayer
Маскил Асафов.
1 Чуј моје учење, народе,
почуј речи мојих уста.
2 Своја уста ћу отворити у причама,
објавити давне загонетке.
3 Оно што смо чули и сазнали,
оно што су нам наши очеви испричали,
4 нећемо крити од њихових унука.
Причаћемо следећем нараштају
о хвале достојним делима ГОСПОДЊИМ,
о његовој сили и чудима која учини.
5 Он установи прописе у Јакову
и постави Закон у Израелу,
за које заповеди нашим праоцима
да их својој деци обзнане,
6 да их сазна следећи нараштај,
деца која ће се тек родити,
која ће онда говорити својој деци
7 да се уздају у Бога
и не забораве Божија дела,
него да чувају његове заповести,
8 да не буду као њихови праоци –
нараштај бунтован и непокоран,
нараштај чије је срце непостојано
и који је духом неверан Богу.
9 Ефремовци, иако наоружани луком,
на дан битке окренуше леђа.
10 Нису се држали Божијег Савеза
и одбијали су да живе по његовом Закону.
11 Заборавили су његова дела
и чуда која им је показао.
12 Чудесна дела је учинио
наочиглед њиховим праоцима
у земљи египатској, у цоанском крају.
13 Море је раздвојио и кроз њега их провео,
учинио да воде стоје као бедем.
14 Дању их је водио облаком,
а сву ноћ светлошћу огња.
15 У пустињи је расколио стене
и напојио их водом обилном као океан[a].
16 Из хридине је извео потоке
и учинио да воде потеку као реке.
17 А они су и даље грешили против њега,
бунећи се против Свевишњега у пустињи.
18 Намерно су искушавали Бога
тражећи храну за којом су жудели.
19 Против Бога су говорили, питајући:
»Може ли Бог да простре трпезу у пустињи?
20 Ето, стену је ударио, да вода потече,
и набујали потоци теку.
А може ли дати и хлеба?
Може ли свом народу да набави меса?«
21 Кад их је Бог чуо, разјари се.
Огањ плану против Јакова,
гнев се диже против Израела,
22 јер нису веровали Богу
ни уздали се у његово спасење.
23 Он заповеди облацима на небу
и отвори двери небеске,
24 па просу ману као кишу, да народ једе;
даде им жита са неба.
25 Човек је јео хлеб анђела.
Он им посла хране да једу досита.
26 Он с небеса пусти источни ветар
и својом силом јужни ветар доведе,
27 па као кишу просу на њих меса као прашине,
крилатих птица као морског песка.
28 Он учини да им попадају сред табора,
свуд уоколо њихових шатора.
29 И они су јели док се добро не наједоше,
јер им је дао оно за чим су жудели.
30 А док их још није прошла жеља,
док им је храна још била у устима,
31 Божији гнев се диже на њих.
Он поби најснажније међу њима
и покоси младиће Израелове.
32 А они су ипак и даље грешили
и нису веровали упркос чудима.
33 Зато им оконча дане у једном даху
и њихове године ужасом изненадним.
34 Кад год би их Бог убијао, тражили би га
и опет му се свесрдно враћали –
35 сетили би се да је Бог њихова Стена,
Бог Свевишњи њихов Откупитељ.
36 А онда би га опет варали устима
и лагали га језиком.
37 Нису му били одани срцем,
ни верни његовом Савезу.
38 А он, самилостан, праштао би им грех
и не би их затро.
Много је пута суспрезао гнев
и није будио сву своју јарост.
39 Јер, сетио би се да су само тело,
ветар који прође и више се не враћа.
40 Колико су се само бунили против њега у пустињи
и жалостили га у пустолини!
41 Стално су изнова искушавали Бога
и задавали бол Свецу Израеловом.
42 Нису се сећали његове руке –
дана кад их је од њиховог душманина откупио,
43 ни знамењâ која је учинио у Египту,
његових чуда у цоанском крају:
44 Он им у крв претвори
реке и потоке, да не пију из њих.
45 Ројеве мува посла међу њих, да их изједу,
и жабе, да их затру.
46 Усеве им предаде штурку,
њихову муку скакавцу чегрташу.
47 Лозу им затуче грȁдом,
њихове дивље смокве мразом.
48 Говеда им предаде грȁду,
њихову стоку муњама.
49 Посла на њих сву жестину свога гнева,
срџбу, бес и невољу.
Гласнике несреће одасла на њих.
50 Стазу поравна за свој гнев.
Живот им не поштеде смрти,
него их предаде помору.
51 Поби све прворођено у Египту,
првине мушкости у Хамовим шаторима.
52 А свој народ изведе као овце
и кроз пустињу их поведе као стадо.
53 Водио их је поуздано, па се нису плашили,
а море прекри њихове непријатеље.
54 Доведе их у своју свету земљу,
на ову гору, коју својом десницом освоји.
55 Пред њима истера народе;
ужетом измери и раздели
наследство племенима Израеловим
и даде им да се настане у својим шаторима.
56 Али они су искушавали Бога Свевишњега
и бунили се против њега.
Нису се држали његових прописа,
57 него се одметнуше као и њихови очеви
и изневерише га, непоуздани као лук искривљен.
58 Гневили су га својим узвишицама
и чинили га љубоморним својим идолима.
59 Када их је Бог чуо, разјари се
и сасвим одбаци Израел.
60 Он напусти Боравиште у Шилу,
шатор у ком се настанио међу људима.
61 Знак своје силе посла у сужањство
и знак свога сјаја у душманинове руке.
62 Свој народ предаде мачу,
разјарен на свој посед.
63 Огањ им прождре младиће
и њихове девојке не чуше песму свадбену.
64 Свештеници им попадаше од мача –
не заплакаше њихове удовице.
65 Тада се Господ прену као од сна,
као ратник који се трезни од вина.
66 Своје душмане потисну,
вечној срамоти их предаде.
67 Потом одбаци шатор Јосифов
и не изабра племе Ефремово,
68 него изабра племе Јудино,
гору Сион, коју заволе.
69 Своје светилиште сагради као висове,
као земљу, коју је утемељио довека.
70 Изабра Давида, свога слугу,
и узе га од овчијих торова.
71 Доведе га од оваца дојилица
да напаса Јакова, његов народ,
Израела, његов посед.
72 И напасао их је срца честитог,
водио их вештим рукама.
Јосиф се открива браћи
45 Јосиф није више могао да се савлађује пред својим слугама, па повика: »Нека сви изађу!« Тако никог није било с Јосифом када је открио својој браћи ко је. 2 Али толико гласно је плакао да су га и Египћани чули, па се за то сазнало и на фараоновом двору.
3 Јосиф рече својој браћи: »Ја сам Јосиф! Је ли ми отац још жив?«
Али они се толико запрепастише да нису могли да му одговоре.
4 Тада им Јосиф рече: »Приђите.«
Када су пришли, рече: »Ја сам ваш брат Јосиф, онај кога сте продали у Египат! 5 Али не узрујавајте се и не љутите се на себе што сте ме овамо продали, јер Бог ме је пред вама послао да се сачувају животи. 6 Већ две године влада глад у земљи, а још пет година неће бити ни орања ни жетве. 7 Бог ме је послао пред вама, да би вам великим избављењем спасао живот и омогућио вам да преживите[a]. 8 Тако ме нисте овамо послали ви, него Бог. Он ме поставио за највишег фараоновог службеника[b], за господара над свим фараоновим домом и за владара над целим Египтом.
9 »А сада пожурите назад моме оцу и реците му: ‚Твој син Јосиф каже овако: Бог ме поставио за господара над целим Египтом. Дођи к мени без оклевања. 10 Живећеш у гошенском крају и бићеш ми близу – ти, твоја деца и унуци, твоја ситна и крупна стока, и све што имаш. 11 Ја ћу се тамо старати о теби, јер долази још пет година глади. Тако нећете оскудевати ни ти, ни твоји укућани, нити ико твој.‘
12 »Сами можете својим очима да се уверите, као и ваш брат Венијамин, да то заиста ја с вама разговарам. 13 Испричајте мом оцу о свој части која ми је указана у Египту и о свему што сте видели. И брзо ми доведите оца овамо!«
14 Онда загрли свога брата Венијамина и заплака, а и Венијамин је плакао у његовом загрљају. 15 Потом плачући изгрли и изљуби сву своју браћу. После тога се његова браћа испричаше с њим.
32 Желео бих да будете без брига. Неожењен човек се брине за оно што је Господње, како да угоди Господу, 33 а ожењени се брине за ствари овога света, како да угоди жени, 34 и зато је растрзан. Неудата жена или девица брине се за оно што је Господње, да буде света и телом и духом, а удата се брине за ствари овога света, како да угоди мужу. 35 Ово говорим за ваше добро; не да вам ставим омчу око врата, него да живите долично и да будете несметано одани Богу.
36 Ако неко мисли да недолично поступа са својом девицом и ако је она већ зашла у године, а он мисли да треба да се ожени, нека учини то што хоће, не чини грех – нека ступи у брак. 37 Али, онај ко је непоколебљив у свом срцу, ко не осећа принуду и влада својом вољом, па у свом срцу одлучи да сачува своју девицу – добро чини. 38 Тако, ко се ожени својом девицом, добро чини, а ко се не ожени, чини боље.
39 Жена је везана за свога мужа све док је он жив. А ако он умре, слободна је да се уда за кога хоће – али само у Господу. 40 Али, по мом мишљењу – а мислим да и ја имам Божијег Духа – биће срећнија ако остане као што јесте.
Пророк у завичају
(Мт 13,53-58; Лк 4,16-30)
6 Потом Исус оде оданде и дође у свој завичај, а с њим дођоше и његови ученици. 2 Када је дошла субота, он поче да учи народ у синагоги, и многи који су га слушали задивише се.
»Одакле овоме ово?« питали су. »И каква му је то мудрост дата да таква чуда чини својим рукама? 3 Зар он није тесар, Маријин син, а Јаковљев, Јосијин, Јудин и Симонов брат? Зар нису његове сестре овде с нама?«
И саблазнише се о њега.
4 Тада им Исус рече: »Пророк је без части само у свом завичају, међу својом родбином и у свом дому.«
5 И није тамо могао да учини ниједно чудо, осим што је на неколико болесних положио руке и излечио их. 6 И чудио се њиховој невери.
Потом је ишао по околним селима и учио народ.
Послање Дванаесторице
(Мт 10,1, 5-15; Лк 9,1-6)
7 Исус позва к себи Дванаесторицу и посла их двојицу по двојицу. Даде им власт над нечистим духовима 8 и нареди им да на пут не носе ништа осим штапа – ни хлеб, ни торбу, ни новац у појасу – 9 него да обују сандале и обуку само једну кошуљу, а не две.
10 »У који год дом уђете«, рече им, »останите у њему све док оданде не одете. 11 А ако вас негде не приме и не саслушају, отидите оданде и отресите прашину са својих ногу, као сведочанство против њих.«
12 И они одоше, па су проповедали да људи треба да се покају. 13 Истераше многе демоне и многе болесне излечише мажући их уљем.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International