Book of Common Prayer
Псалам Давидов. Када је био у јудејској пустињи.
1 Боже, ти си Бог мој,
кога тражим.
Жедна те је моја душа,
за тобом моје тело жуди
у земљи сувој и изнуреној,
у којој нема воде.
2 Да, у светилишту сам те видео,
видео твоју снагу и славу.
3 Зато што је твоја љубав боља од живота,
моје усне ће те хвалити.
4 Благосиљаћу те док сам жив;
дизаћу руке у молитви, твоје Име призивајући.
5 Бићу сит као од најбољег јела;
кличућим уснама моја уста ће те хвалити.
6 Сећам те се на својој постељи,
на тебе мислим у ноћним сатима.
7 Ти си Помагач мој,
зато у сенци твојих крила кличем.
8 Душа ми се приљубила уз тебе,
твоја ме десница придржава.
9 А они што би да ми узму живот, да га униште,
у Подземље ће отићи.
10 Биће предати мачу
и постати храна шакалима.
11 А цар ће се радовати у Богу.
Хвалиће се сви који му се заклињу на верност[a],
а уста лажљиваца биће запушена.
Псалам.
1 Певајте ГОСПОДУ нову песму,
јер чудесна дела учини.
Његова десница и света мишица
победу му донеше.
2 ГОСПОД обзнани своје спасење,
своју праведност пред народима откри.
3 Сетио се своје љубави и верности
према народу Израеловом.
Сви крајеви земље видеше спасење Бога нашега.
4 Радосно вичи ГОСПОДУ, сва земљо!
Вичи и кличи и псалам певај!
5 Псалам певајте ГОСПОДУ уз лиру!
Уз лиру и звук псалма,
6 уз трубе и звук рога овнујског
радосно вичите пред ГОСПОДОМ Царем!
7 Нека грми море и све што је у њему,
свет и сви који у њему живе!
8 Нека реке пљешћу рукама,
нека планине сложно кличу
9 пред ГОСПОДОМ!
Јер, он долази да суди земљи.
Судиће свету праведно
и народима правично.
Давидов.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја,
и све што је у мени, његовом светом Имену.
2 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја,
и не заборави сва доброчинства његова.
3 Он је тај који ти прашта грехе,
који све твоје болести исцељује,
4 који ти живот откупљује од гробне јаме,
који те љубављу и самилошћу окружује,
5 који те добрима сити,
па ти се младост обнавља као орлу.
6 ГОСПОД праведно и право поступа
са свим потлаченима.
7 Своје је путеве обзнанио Мојсију,
своја дела народу Израеловом.
8 ГОСПОД је сажаљив и милостив,
спор да се разгневи и препун љубави.
9 Он неће стално оптуживати,
ни довека се гневити.
10 Не поступа с нама према нашим гресима
нити нам узвраћа према нашој кривици.
11 Јер, колико је небо високо над земљом,
толика је његова љубав према онима који га се боје.
12 Колико је исток далеко од запада,
толико је наше преступе удаљио од нас.
13 Као што се отац сажали на децу,
тако се и он сажали на оне који га се боје.
14 Јер, он зна како смо саздани,
сећа се да смо прах.
15 А човек – његови дани су као трава.
Као пољски цвет цвета,
16 ветар преко њега пређе, и нема га,
и више га се не сећа његово место.
17 А љубав ГОСПОДЊА од вечности је до вечности
на онима који га се боје
и његова праведност на деци њихове деце,
18 на онима који се држе његовог Савеза
и сећају се да његове налоге извршавају.
19 ГОСПОД је свој престо поставио на небесима
и његово царство влада над свима.
20 Захваљујте ГОСПОДУ, његови моћни анђели,
који чините како вам он каже
и његовој речи се покоравате.
21 Захваљујте ГОСПОДУ, све војске његове,
ви његове слуге које његову вољу извршавате.
22 Захваљујте ГОСПОДУ, сва дела његова
на свим местима његовог царства.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
2 Аврам је имао велико богатство у стоци, сребру и злату. 3 Из Негева је од места до места путовао све до Бетела, до оног места између Бетела и Аја где му је раније био шатор 4 и где је био подигао жртвеник. Тамо се Аврам поклони ГОСПОДУ[a].
5 А и Лот, који је путовао са Аврамом, имао је ситне и крупне стоке и шатора. 6 Онај крај није могао да издржава обојицу, пошто су имали толику имовину да нису могли да живе заједно, 7 а долазило је и до свађе између Аврамових и Лотових пастира. У то време су у том крају живели и Ханаанци и Перижани.
8 Зато Аврам рече Лоту: »Хајде да не буде свађе између мене и тебе, између мојих и твојих пастира – јер, рођаци смо. 9 Сва земља ти је на располагању. Одвој се од мене. Ако ти кренеш лево, ја ћу десно. Ако ти кренеш десно, ја ћу лево.«
10 Лот диже поглед и виде да је сва долина реке Јордан према Цоару добро наводњена, као врт ГОСПОДЊИ или као Египат. Ово је било пре него што је ГОСПОД затро Содому и Гомору. 11 И Лот изабра за себе сву долину реке Јордан, па се запути на исток. Тако се раздвојише један од другога: 12 Аврам је живео у Ханаану, док је Лот живео између градова у равници и разапињао шаторе све до Содоме. 13 А људи у Содоми били су зли и били су велики грешници пред ГОСПОДОМ.
14 ГОСПОД рече Авраму након што се Лот одвојио од њега: »Погледај са овога места на север и југ, на исток и запад. 15 Сву земљу коју видиш даћу теби и твоме потомству довека. 16 Учинићу да твога потомства буде као земљиног праха, па ако може да се преброји земљин прах, и твоје потомство ће моћи да се преброји. 17 Иди и прођи земљом уздуж и попреко, јер ћу ти је дати.«
18 Тада Аврам пресели свој шатор и оде да живи код Мамреовог великог дрвећа у Хеврону и тамо подиже жртвеник ГОСПОДУ.
Апостоли признају Павла
2 Онда сам, после четрнаест година, поново отишао у Јерусалим, са Варнавом, а повео сам и Тита. 2 Отишао сам, јер сам примио откривење, па сам им – посебно оним угледнијима – изложио еванђеље које проповедам међу незнабошцима, плашећи се да можда не трчим или да нисам трчао узалуд. 3 Али, чак ни Тит, мој пратилац, иако је Грк, није био присиљен да се обреже. 4 А све то због лажне браће, уљеза који су се увукли међу нас да уходе слободу коју имамо у Христу Исусу, не би ли нас учинили робовима. 5 Нисмо им ни на час попустили ни потчинили им се, да би истина еванђеља остала код вас.
6 Што се тиче оних који су важили за угледне – какви год да су били, мени је свеједно; Бог не суди по спољашњости – мени ти угледни нису ништа додали. 7 Напротив, видели су да је мени поверено да проповедам еванђеље необрезанима, баш као Петру да проповеда обрезанима. 8 Јер, Онај који је Петра оспособио за апостола обрезанима, оспособио је и мене за апостола незнабошцима. 9 Када су Јаков, Кифа[a] и Јован, који су важили за стубове цркве, признали милост која ми је дата, пружише деснице Варнави и мени у знак заједништва: ми ћемо незнабошцима, а они обрезанима – 10 само да се сећамо сиромаха, што сам ја и сâм жарко желео да чиним.
Излечење глувонемога
31 Потом Исус оде из тирских крајева, па преко Сидона стиже до Галилејског мора, у декапољски крај. 32 Тамо му доведоше једног глувог човека који је тешко говорио и замолише га да на њега положи руке.
33 Исус га изведе из народа на страну, па му стави прсте у уши. Онда пљуну и дотаче му језик, 34 диже поглед ка небу и, дубоко уздахнувши, рече му: »Ефата!« – то јест »Отвори се!«
35 И човеку се одмах отворише уши и одвеза језик, па поче разговетно да говори.
36 Исус им забрани да о томе било коме говоре. Али, што им је више бранио, то су они више о томе причали. 37 Неизмерно су се дивили и говорили: »Све је добро учинио – и да глуви чују и да неми проговоре!«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International