Book of Common Prayer
1 ГОСПОД царује у величанство обучен,
ГОСПОД се обукао и наоружао силом.
Чврсто стоји свет, неће се пољуљати.
2 Твој престо чврсто стоји од искона,
ти си од вечности.
3 Реке дижу, ГОСПОДЕ,
реке дижу свој глас,
реке своје хучеће таласе дижу.
4 Силнији од хучања многих вода,
силнији од морских таласа,
силан је ГОСПОД на небесима.
5 Твоји прописи докраја су поуздани,
светост довека краси твој Дом, ГОСПОДЕ.
(1. Лет 16,23-33)
1 Певајте ГОСПОДУ нову песму!
Певај ГОСПОДУ, сва земљо!
2 Певајте ГОСПОДУ, Име му благосиљајте!
Из дана у дан његово спасење објављујте!
3 О његовој слави причајте међу незнабошцима,
о чудима његовим међу свим народима.
4 Јер, велик је ГОСПОД и хвале предостојан,
бојати га се треба више од свих богова.
5 Јер, ништавни су сви богови народâ,
а ГОСПОД је небеса начинио.
6 Пред њим су сјај и величанство,
сила и лепота у његовом су светилишту.
7 Дајте ГОСПОДУ, породице народâ,
дајте ГОСПОДУ славу и силу.
8 Дајте ГОСПОДУ славу достојну његовог Имена.
Дар донесите и у његова дворишта уђите,
9 поклоните се ГОСПОДУ у сјају његове светости.
Дрхти пред њим, сва земљо!
10 Говорите међу незнабошцима: »ГОСПОД царује!«
Чврсто стоји свет, неће се пољуљати.
Он ће народима судити правично.
11 Нека се радују небеса,
нека кличе земља,
нека грми море и све што је у њему,
12 нека се радују поља и све на њима.
Тада ће све шумско дрвеће клицати
13 пред ГОСПОДОМ, јер он долази,
он долази да суди земљи.
Судиће свету у праведности
и народима у својој верности.
Давидов. Када је отишао од Авимелеха, пред којим се претварао да је луд, па га је овај отерао.
1 Благосиљаћу ГОСПОДА у свако доба,
стално га хвалити својим устима.
2 Душа ће ми се хвалити ГОСПОДОМ –
чуће то кротки и обрадовати се.
3 Величајте са мном ГОСПОДА,
заједно узвисујмо Име његово.
4 Тражио сам ГОСПОДА,
и он ме услишио
– избавио ме од свих мојих страхова.
5 Који у њега гледају, озарени су,
лице им никад не облива стид.
6 Ево, сиромах завапи,
и ГОСПОД га услиши
и спасе из свих невоља.
7 Анђео ГОСПОДЊИ диже табор
око оних који се ГОСПОДА боје
и избавља их.
8 Окусите и видите да је ГОСПОД добар;
благо човеку који се у њега узда.
9 Бојте се ГОСПОДА, ви свети његови,
јер који га се боје ничим не оскудевају.
10 И лавови могу немати хране и огладнети,
али они који траже ГОСПОДА
ничег доброг нису лишени.
11 Дођите, децо, саслушајте ме,
учићу вас страху од ГОСПОДА.
12 Ако уживаш у животу
и желиш да видиш многе дане среће,
13 чувај свој језик од зла
и своје усне од лажљивих речи.
14 Клони се зла и чини добро,
тражи мир и за њим иди.
15 Очи су ГОСПОДЊЕ на праведнима,
његове уши чују њихове вапаје.
16 Лице је ГОСПОДЊЕ против оних
који чине зло,
да спомен на њих уклони са земље.
17 Праведни завапе, и ГОСПОД их чује,
избавља их из свих невоља.
18 ГОСПОД је близу онима
који су сломљеног срца
и спасава оне чији је дух скршен.
19 Праведника могу снаћи многе невоље,
али га ГОСПОД из свих њих избавља;
20 све кости му чува,
ниједна од њих неће се сломити.
21 Зло ће погубити опакога
и кажњени ће бити који мрзе праведника.
22 ГОСПОД откупљује своје слуге,
нема казне за онога ко се у њега узда.
Самуилово рођење
1 Био један човек из Раматајима, у Ефремовом горју, Цуфовац из Ефремовог племена, по имену Елкана син Јерохама сина Елихуа сина Тохуа сина Цуфовог. 2 Имао је две жене: једна се звала Ана, а друга Пенина. Пенина је имала деце, а Ана није.
7 Тако је то било из године у годину: кад год би полазили у Дом ГОСПОДЊИ, Пенина би кињила Ану све док се ова не би толико расплакала да није могла ни да једе.
8 Њен муж Елкана би је тада упитао: »Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? Зашто си потиштена? Зар ти ја не значим више од десет синова?«
9 Једном, након што су јели и пили у Шилу, Ана устаде.
А свештеник Ели је седео на својој столици крај довратка ГОСПОДЊЕГ храма.
10 Сва очајна, Ана се, горко плачући, помоли ГОСПОДУ 11 и заветова се говорећи: »ГОСПОДЕ над војскама, ако благонаклоно погледаш на мој јад и сетиш се мене, своје слушкиње, ако ме не заборавиш, него ми даш мушко дете, ја ћу га дати теби, ГОСПОДЕ, за цео живот, и бритва му неће прећи преко главе.«
12 Она се дуго молила пред ГОСПОДОМ, а Ели јој је посматрао уста. 13 Ана се молила у себи – мицале су јој се само усне, али јој се глас није чуо. Ели зато помисли да је пијана, 14 па јој рече: »Докле ћеш се опијати? Остави се вина.«
15 »Није то, господару«, одговори Ана, »него сам очајна. Нисам пила ни вина ни опојног пића. Изливала сам своје срце пред ГОСПОДОМ. 16 Не гледај на мене, своју слушкињу, као на порочну жену. Молила сам се овде због своје велике муке и жалости.«
17 Тада јој Ели рече: »Иди у миру и нека ти Бог Израелов дâ то што си од њега тражила.«
18 А она рече: »Нека ја, твоја слушкиња, нађем милост у твојим очима.«
Онда она оде својим путем и узе да нешто поједе, и лице јој више није било тужно.
19 Сутрадан поранише, поклонише се ГОСПОДУ, па се вратише кући у Раму. Елкана је спавао са својом женом Аном, и ГОСПОД је се сети: 20 Ана затрудне и, када је дошло време, роди сина. Даде му име Самуило[a], говорећи: »Јер сам га затражила од ГОСПОДА.«
Ана даје Самуила Богу
21 Када је потом Елкана ишао са свом својом породицом да принесе годишњу жртву ГОСПОДУ и да изврши свој завет, 22 Ана не пође, већ рече мужу: »Чим дечака престанем да дојим, повешћу га и показати пред ГОСПОДОМ, и он ће тамо остати целог свог живота[b].«
23 »Учини како мислиш да је најбоље«, рече јој њен муж Елкана. »Остани код куће док не престанеш да га дојиш. Нека ГОСПОД учини да испуниш своје обећање.«
Тако она остаде код куће да доји сина док више не буде морала да га доји. 24 А када је престала да га доји, поведе га, још онако малог, у Дом ГОСПОДЊИ у Шилу, узевши са собом јунца од три године, ефу[c] брашна и мешину вина.
25 Када су заклали јунца, дечака доведоше Елију, 26 коме Ана рече: »Жив био, господару. Ја сам она жена која је стајала овде крај тебе и молила се ГОСПОДУ. 27 Молила сам се за ово дете, и ГОСПОД ми је дао то што сам тражила. 28 Зато га сада дајем ГОСПОДУ – биће ГОСПОДЊИ целог свог живота.«
Онда се Елкана тамо поклони ГОСПОДУ.
9 Зато и ми, од дана када смо то чули, не престајемо да се молимо за вас и да молимо Бога:
да се испуните спознањем његове воље са сваком духовном мудрошћу и разумевањем, 10 да живите достојно Господа и да му у свему угодите: да будете плодоносни у сваком добром делу, да растете у спознању Бога, 11 да се, сразмерно његовој славној моћи, оснажите сваком силом за сваку истрајност и стрпљивост, с радошћу 12 захваљујући Оцу, који вас је учинио достојнима да имате[a] удела у наследству светих у светлости.
13 Он нас је избавио из власти таме и преместио нас у Царство свог љубљеног Сина, 14 у коме имамо откупљење[b], опроштење греха.
Христова узвишеност
15 Он је слика невидљивога Бога,
Прворођени над свим што је створено.
16 Јер, њиме је створено све што је
на небесима и на земљи,
видљиво и невидљиво –
било престоли, било господства,
било поглаварства, било власти –
све је кроз њега и за њега створено.
17 Он је пре свега
и у њему се све држи на окупу.
18 Он је и Глава телу – Цркви.
Он је Почетак, Прворођени из мртвих,
да у свему буде први.
19 Јер, Богу се свидело да у њему настани сву пуноћу
20 и да кроз њега –
успоставивши мир његовом крвљу на крсту –
са собом потпуно помири све,
било на земљи, било на небесима.
22 Када су се завршили дани њиховог очишћења по Мојсијевом закону, Јосиф и Марија га однеше у Јерусалим да га покажу Господу 23 – као што пише у Господњем закону: »Нека се свако прворођено мушко одвоји за Господа«[a] 24 – и да принесу жртву – као што каже Господњи закон: »пар грлица или два голупчета«(A).
25 А у Јерусалиму је живео човек по имену Симеон. Био је то праведан и побожан човек и ишчекивао је Израелову утеху. На њему је био Свети Дух 26 и објавио му да неће умрети док не види Господњег Христа. 27 Подстакнут Духом, он оде у Храм, па кад су родитељи унели малог Исуса да за њега изврше оно што захтева законски обичај, 28 Симеон га узе на руке, благослови Бога и рече:
29 »Сада, Господару, отпушташ мене, свога слугу, у миру,
као што си и обећао.
30 Јер, моје очи су виделе твоје спасење,
31 које си припремио пред очима[b] свих народа –
32 светлост за просветљење незнабожаца[c]
и на славу свога народа, Израела.«
33 А Исусови отац и мајка се зачудише ономе што је о њему речено.
34 Тада их Симеон благослови, па рече његовој мајци Марији: »Ово дете је одређено да обори и подигне многе у Израелу и да буде знак који ће бити оспораван, 35 да се разоткрију мисли многих. А мач ће пробости и твоју душу.«
36 Тамо је била и пророчица Ана кћи Фануилова, из Асировог племена. Била је веома стара – по венчању је с мужем живела седам година, 37 а као удовица до своје осамдесет четврте године. Није излазила из Храма, него је, постећи и молећи се, служила Богу и ноћу и дању. 38 Она им приђе баш у том часу, захвали Богу и поче да говори о детету свима који су ишчекивали избављење[d] Јерусалима.
39 Када су извршили све по Господњем закону, вратише се у Галилеју, у свој град Назарет. 40 А дете је расло, јачало и пунило се мудрошћу, и на њему је била Божија милост.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International