Book of Common Prayer
Хоровођи. По напеву »Љиљани«. Давидов.
1 Спаси ме, Боже!
Воде ми се попеле до гуше,
2 у дубок муљ тонем,
где ногама нема ослонца.
У дубоке воде упадох,
таласи ме преплављују.
3 Изнемогох од дозивања,
грло ми промукло.
Очи ме заболеше Бога мога ишчекујући.
4 Оних што ме низашта мрзе
више је но власи ми на глави.
Много је мојих непријатеља без разлога,
терају ме да вратим што нисам украо.
5 Ти знаш моје безумље, Боже,
моја кривица није ти скривена.
6 Нека не буду осрамоћени због мене
они који те ишчекују,
Господе ГОСПОДЕ над војскама.
Нека се не постиде због мене
они који те траже,
Боже Израелов.
7 Јер, ради тебе трпим увреде
и стид ми покрива лице.
8 Странац сам својој браћи,
туђинац синовима моје мајке.
9 Изједа ме ревност за твој Дом
и на мене падају увреде оних који те вређају.
10 Кад плачем и постим,
вређају ме.
11 Кад се у кострет обучем,
узречица им постанем.
12 Они што седе на капији,
против мене говоре,
а пијанци о мени певају ругалице.
13 А ја се теби молим, ГОСПОДЕ.
У време своје наклоности,
у својој великој љубави, Боже,
услиши ме својим спасењем поузданим.
14 Ишчупај ме из блата,
не дај да потонем.
Избави ме од оних који ме мрзе,
из водâ дубоких.
15 Не дај да ме преплаве воде,
ни прогутају дубине,
ни да гробна јама своја уста затвори нада мном.
16 Услиши ме, ГОСПОДЕ,
јер твоја љубав је добра.
Окрени ми се у својој великој самилости.
17 Не криј своје лице од мене, твог слуге,
брзо ме услиши, јер сам у невољи.
18 Приђи и избави ми душу,
спаси ме због мојих непријатеља.
19 Ти знаш увреде које примих,
моју срамоту и стид.
Пред тобом су сви моји душмани.
20 Увреде ми сломише срце,
и разболех се.
Чекао сам да се неко сажали,
али таквог не би,
и да ме неко утеши,
али не нађох никог.
21 У јело ми ставише жучи,
кад ожеднех, дадоше ми да пијем сирће.
22 Нека им трпеза пред њима постане замка
и клопка за њихове пријатеље.
23 Нека им се помраче очи, да не виде,
и нека им се кукови тресу без престанка.
24 Излиј своју срџбу на њих,
нека их стигне твој љути гнев.
25 Нека им опусти табор –
не било никог да им станује у шаторима.
26 Јер, прогоне онога кога ти раниш
и причају о болу оних које прободеш.
27 Кривицу им додај на кривицу,
не дај да се оправдају пред тобом.
28 Нека буду избрисани из књиге живих,
нека не буду уписани с праведнима.
29 А ја сам јадан и болан;
нека ме твоје спасење заштити, Боже.
30 Песмом ћу хвалити Божије Име
и величати га песмом захвалницом.
31 Биће то ГОСПОДУ милије од вола,
милије од јунца с роговима и папцима.
32 Видеће то кротки и обрадовати се.
Живело вам срце, ви који Бога тражите.
33 ГОСПОД чује убоге
и не презире своје засужњене.
34 Нека га хвале небо и земља,
мора и све што се у њима креће,
35 јер Бог ће спасти Сион
и поново подићи градове Јудине.
Народ ће се тамо населити и запосести га.
36 Наследиће га потомци његових слугу,
пребивати у њему они који његово Име воле.
Књига трећа
(Псалми 73-89)
Псалам Асафов.
1 Заиста је добар Бог према Израелу,
према онима чистог срца.
2 А ја – замало ми ноге не посрнуше,
замало се не оклизнух корачајући,
3 јер сам завидео бахатима
гледајући благостање опаких.
4 Никакву патњу не трпе,
тело им здраво и снажно.
5 Немају брига као други,
нити их људске невоље погађају.
6 Зато им је охолост огрлица,
насиље одећа коју облаче.
7 Очи им подбуле од сала,
срце им препуно измишљотина.
8 Изругују се, говоре пакосно,
надмено прете тлачењем.
9 Устима присвајају небеса,
а језиком запоседају земљу.
10 Зато се народ њима окреће
и њихове речи гута као воду.
11 А они говоре: »Откуд Бог зна шта чинимо?«
и: »Зар Свевишњи има знање?«
12 Ето такви су опаки –
увек безбрижни, богатство гомилају.
13 Узалуд сам чисто срце чувао
и руке прао у недужности.
14 Поваздан ме погађају невоље
и казну примам сваког јутра.
15 Да сам рекао: »И ја ћу говорити тако«,
издао бих твоју децу.
16 Али, кад сам све то покушао да разумем,
сувише тешко ми је било
17 док нисам ушао у Божије светилиште
– тада схватих какав им је крај:
18 Заиста, на клизаво место их стављаш,
у пропаст их обараш.
19 У једном трену пропадају,
докраја збрисани ужасом.
20 Као што човек заборави сан кад се пробуди,
тако ћеш и ти, Господе, заборавити њихов лик кад устанеш.
21 Кад ми је срце било чемерно
и мисли огорчене,
22 био сам безумник и незналица,
живинче бесловесно пред тобом.
23 Али ипак сам стално с тобом,
ти ме за десницу држиш.
24 Својим саветима ме водиш,
а на крају ћеш ме увести у славу.
25 Кога ја на небу имам осим тебе?
А уз тебе, ништа ми на земљи није мило.
26 Занемоћати ми може тело и срце,
али Бог је снага мога срца
и мој део довека.
27 Пропашће они који су далеко од тебе;
ти затиреш све који су ти неверни.
28 А за мене је добро да будем у Божијој близини;
у Господу ГОСПОДУ налазим уточиште.
Причаћу о свим твојим делима.
27 Нека је благословен ГОСПОД, Бог наших праотаца, који је подстакао цара да овако укаже част Дому ГОСПОДЊЕМ у Јерусалиму 28 и који ми је пред царем, његовим саветницима и свим његовим моћним службеницима показао своју љубав. Пошто је рука ГОСПОДА, мога Бога, била на мени, охрабрих се и окупих главе израелских породица, да иду са мном.
21 Тамо сам, поред реке Ахаве, прогласио пост, да бисмо се понизили пред нашим Богом и замолили га за срећан пут нама и нашој нејачи са свом нашом имовином. 22 Било ме је стид да од цара тражим војнике и коњанике, да нас путем штите од непријатеља, пошто смо цару били рекли: »Милостива рука нашега Бога на свима је који га траже, а његов силни гнев на свима онима који га остављају.« 23 Тако смо постили и молили Бога за то, и он нас је услишио.
24 Потом сам између главних свештеника издвојио дванаесторицу: Шеревју, Хашавју и десеторицу њихове сабраће, 25 и измерио им сребро, злато и предмете које су као прилог за Дом нашега Бога дали цар, његови саветници, његови службеници и цео тамошњи Израел. 26 Измерио сам им на руке шест стотина педесет таланата[a] сребра, сребрних предмета тежине сто таланата[b], сто таланата злата, 27 двадесет златних чинија вредних хиљаду дарика[c] и два прекрасна предмета од углачане бронзе, драгоцена као злато.
28 Рекох им: »И ви и ови предмети свети сте ГОСПОДУ. Ово сребро и злато жртва су драговољна ГОСПОДУ, Богу наших праотаца. 29 Пазите на њих и чувајте их док их не измерите пред главним свештеницима, Левитима и главама Израелових породица у одајама Дома ГОСПОДЊЕГ у Јерусалиму.«
30 Тада свештеници и Левити примише измерено сребро, злато и предмете да их однесу у Дом нашега Бога у Јерусалиму.
31 Дванаестог дана првог месеца кренусмо са реке Ахаве и упутисмо се у Јерусалим. Рука нашега Бога била је на нама, па нас је на путу штитио од непријатеља и пљачкаша. 32 Тако стигосмо у Јерусалим, где се одморисмо три дана. 33 Четвртог дана измерисмо сребро, злато и предмете на руке свештенику Меремоту сину Уријином у Дому нашега Бога. С њим су били Елеазар син Пинхасов и Левити Јозавад син Исусов и Ноадја син Бинујев. 34 Све је проверено по броју и тежини, а онда је уписана целокупна тежина.
35 Тада изгнаници који су се вратили из сужањства принеше жртве паљенице Богу Израеловом: дванаест јунаца за сав Израел, деведесет шест овнова, седамдесет седморо мушке јагњади и дванаест јараца за жртву за очишћење. Све је то било жртва паљеница ГОСПОДУ. 36 Предадоше цареве указе царским сатрапима и намесницима подручја с оне стране Еуфрата[d], и ови помогоше народу и Божијем Дому.
Седам анђела са седам пошасти
15 Тада видех још једно велико и чудесно знамење на небу: седам анђела са седам последњих пошасти – последњих, јер се њима окончава Божија срџба. 2 И видех нешто као море од стакла помешано с ватром и победнике над Звери, над њеним ликом и над бројем њеног имена како стоје на мору од стакла и држе Божије китаре. 3 Певали су песму Божијег слуге Мојсија и Јагњетову песму:
»Велика су и чудесна твоја дела,
Господе Боже, Сведржитељу.
Праведни су и истинити твоји путеви,
Царе над народима.
4 Ко да те се не боји, Господе,
и да не слави твоје име?
Ти си једини свет.
Сви народи ће доћи
и поклонити се пред тобом,
јер су објављена твоја праведна дела.«
5 После тога видех како се на небу отвори Храм, то јест Шатор сведочанства, 6 и из њега изађе оних седам анђела који су имали седам пошасти. Били су обучени у блиставо чисто платно и око груди опасани златним појасевима. 7 Тада једно од четири жива бића даде седморици анђела седам златних чинија пуних срџбе Бога, који је довека жив. 8 Храм се испуни димом Божије славе и његове силе, па нико није могао да уђе у Храм док се не заврши седам пошасти седморице анђела.
Исус храни пет хиљада људи
(Мк 6,30-44; Лк 9,10-17; Јн 6,1-14)
13 Када је Исус то чуо, склони се чамцем на једно пусто место, сам. Али народ то дочу и из градова пође за њим пешице. 14 Исус изађе на обалу, па кад виде силан народ, сажали се на њих и излечи њихове болесне.
15 Када је почело да се спушта вече, приђоше му његови ученици и рекоше: »Ово је пусто место, а већ је и касно. Отпусти народ. Нека иду у села и купе себи хране.«
16 Али он им рече: »Не треба да иду. Ви им дајте да једу.«
17 »Немамо овде ништа«, одговорише му они, »осим пет хлебова и две рибе.«
18 »Донесите ми их овамо«, рече он, 19 па заповеди да народ поседа по трави.
Онда узе оних пет хлебова и две рибе, диже поглед ка небу, благослови и изломи хлебове и даде их својим ученицима, а ученици народу. 20 И сви су јели и најели се. Преосталих комадића накупише дванаест пуних корпи. 21 А оних који су јели било је око пет хиљада, не рачунајући жене и децу.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International