Book of Common Prayer
Хоровођи. По напеву »Љиљани«. Давидов.
1 Спаси ме, Боже!
Воде ми се попеле до гуше,
2 у дубок муљ тонем,
где ногама нема ослонца.
У дубоке воде упадох,
таласи ме преплављују.
3 Изнемогох од дозивања,
грло ми промукло.
Очи ме заболеше Бога мога ишчекујући.
4 Оних што ме низашта мрзе
више је но власи ми на глави.
Много је мојих непријатеља без разлога,
терају ме да вратим што нисам украо.
5 Ти знаш моје безумље, Боже,
моја кривица није ти скривена.
6 Нека не буду осрамоћени због мене
они који те ишчекују,
Господе ГОСПОДЕ над војскама.
Нека се не постиде због мене
они који те траже,
Боже Израелов.
7 Јер, ради тебе трпим увреде
и стид ми покрива лице.
8 Странац сам својој браћи,
туђинац синовима моје мајке.
9 Изједа ме ревност за твој Дом
и на мене падају увреде оних који те вређају.
10 Кад плачем и постим,
вређају ме.
11 Кад се у кострет обучем,
узречица им постанем.
12 Они што седе на капији,
против мене говоре,
а пијанци о мени певају ругалице.
13 А ја се теби молим, ГОСПОДЕ.
У време своје наклоности,
у својој великој љубави, Боже,
услиши ме својим спасењем поузданим.
14 Ишчупај ме из блата,
не дај да потонем.
Избави ме од оних који ме мрзе,
из водâ дубоких.
15 Не дај да ме преплаве воде,
ни прогутају дубине,
ни да гробна јама своја уста затвори нада мном.
16 Услиши ме, ГОСПОДЕ,
јер твоја љубав је добра.
Окрени ми се у својој великој самилости.
17 Не криј своје лице од мене, твог слуге,
брзо ме услиши, јер сам у невољи.
18 Приђи и избави ми душу,
спаси ме због мојих непријатеља.
19 Ти знаш увреде које примих,
моју срамоту и стид.
Пред тобом су сви моји душмани.
20 Увреде ми сломише срце,
и разболех се.
Чекао сам да се неко сажали,
али таквог не би,
и да ме неко утеши,
али не нађох никог.
21 У јело ми ставише жучи,
кад ожеднех, дадоше ми да пијем сирће.
22 Нека им трпеза пред њима постане замка
и клопка за њихове пријатеље.
23 Нека им се помраче очи, да не виде,
и нека им се кукови тресу без престанка.
24 Излиј своју срџбу на њих,
нека их стигне твој љути гнев.
25 Нека им опусти табор –
не било никог да им станује у шаторима.
26 Јер, прогоне онога кога ти раниш
и причају о болу оних које прободеш.
27 Кривицу им додај на кривицу,
не дај да се оправдају пред тобом.
28 Нека буду избрисани из књиге живих,
нека не буду уписани с праведнима.
29 А ја сам јадан и болан;
нека ме твоје спасење заштити, Боже.
30 Песмом ћу хвалити Божије Име
и величати га песмом захвалницом.
31 Биће то ГОСПОДУ милије од вола,
милије од јунца с роговима и папцима.
32 Видеће то кротки и обрадовати се.
Живело вам срце, ви који Бога тражите.
33 ГОСПОД чује убоге
и не презире своје засужњене.
34 Нека га хвале небо и земља,
мора и све што се у њима креће,
35 јер Бог ће спасти Сион
и поново подићи градове Јудине.
Народ ће се тамо населити и запосести га.
36 Наследиће га потомци његових слугу,
пребивати у њему они који његово Име воле.
Књига трећа
(Псалми 73-89)
Псалам Асафов.
1 Заиста је добар Бог према Израелу,
према онима чистог срца.
2 А ја – замало ми ноге не посрнуше,
замало се не оклизнух корачајући,
3 јер сам завидео бахатима
гледајући благостање опаких.
4 Никакву патњу не трпе,
тело им здраво и снажно.
5 Немају брига као други,
нити их људске невоље погађају.
6 Зато им је охолост огрлица,
насиље одећа коју облаче.
7 Очи им подбуле од сала,
срце им препуно измишљотина.
8 Изругују се, говоре пакосно,
надмено прете тлачењем.
9 Устима присвајају небеса,
а језиком запоседају земљу.
10 Зато се народ њима окреће
и њихове речи гута као воду.
11 А они говоре: »Откуд Бог зна шта чинимо?«
и: »Зар Свевишњи има знање?«
12 Ето такви су опаки –
увек безбрижни, богатство гомилају.
13 Узалуд сам чисто срце чувао
и руке прао у недужности.
14 Поваздан ме погађају невоље
и казну примам сваког јутра.
15 Да сам рекао: »И ја ћу говорити тако«,
издао бих твоју децу.
16 Али, кад сам све то покушао да разумем,
сувише тешко ми је било
17 док нисам ушао у Божије светилиште
– тада схватих какав им је крај:
18 Заиста, на клизаво место их стављаш,
у пропаст их обараш.
19 У једном трену пропадају,
докраја збрисани ужасом.
20 Као што човек заборави сан кад се пробуди,
тако ћеш и ти, Господе, заборавити њихов лик кад устанеш.
21 Кад ми је срце било чемерно
и мисли огорчене,
22 био сам безумник и незналица,
живинче бесловесно пред тобом.
23 Али ипак сам стално с тобом,
ти ме за десницу држиш.
24 Својим саветима ме водиш,
а на крају ћеш ме увести у славу.
25 Кога ја на небу имам осим тебе?
А уз тебе, ништа ми на земљи није мило.
26 Занемоћати ми може тело и срце,
али Бог је снага мога срца
и мој део довека.
27 Пропашће они који су далеко од тебе;
ти затиреш све који су ти неверни.
28 А за мене је добро да будем у Божијој близини;
у Господу ГОСПОДУ налазим уточиште.
Причаћу о свим твојим делима.
Давид помазан за цара Израела
(1. Лет 11,1-3)
5 Сва израелска племена дођоше Давиду у Хеврон и рекоше: »Ми смо твоја крв[a]. 2 Раније, док нам је Саул био цар, ти си био тај који је предводио Израел у војним походима. ГОСПОД ти је рекао: ‚Ти ћеш бити пастир моме народу Израелу и бићеш владар над њим.‘«
3 Када су све старешине Израела дошле цару Давиду у Хеврон, он склопи с њима савез пред ГОСПОДОМ и они га помазаше за цара Израела. 4 Давид је имао тридесет година када је постао цар, а владао је четрдесет година. 5 У Хеврону је над Јудом владао седам година и шест месеци, а у Јерусалиму је тридесет три године владао над целим Израелом и Јудом.
Давид осваја Јерусалим
(1. Лет 11,4-9)
6 После тога цар и његови људи кренуше на Јерусалим, да нападну Јевусејце који су живели у земљи.
Јевусејци рекоше Давиду: »Нећеш ући овамо! Чак би те и слепи и хроми спречили!« Мислили су: »Немогуће је да Давид уђе овамо.«
7 Али Давид ипак освоји тврђаву Сион, то јест Давидов град.
8 Тога дана Давид рече: »Ко хоће да порази Јевусејце мора, пењући се кроз проров за воду, да дође до оних ‚слепих и хромих‘ који ме мрзе.«
Зато се каже: »Слепи и хроми неће ући у палату.«
9 Давид се настани у тврђави и назва је Давидов град. Затим поче да зида свуда уоколо, од Мила према унутра. 10 Давид је постајао све моћнији, јер је с њим био ГОСПОД, Бог над војскама.
11 Хирам, цар Тира, посла Давиду гласнике, а с њима кедрова дебла, тесаре и зидаре, и они Давиду подигоше палату. 12 Давид увиде да га је ГОСПОД учврстио као цара Израела и да је узвисио његово царство ради свога народа Израела.
У Солуну
17 Када су прошли кроз Амфипољ и Аполонију, стигоше у Солун, где је била јудејска синагога.
2 Павле, по свом обичају, уђе к њима, па је три суботе с њима расправљао о Писмима, 3 објашњавајући и доказајући: »Требало је да Христос страда и да васкрсне из мртвих. А тај Христос је Исус кога вам ја објављујем.«
4 Неки од њих су били уверени, па се придружише Павлу и Сили, а тако и много побожних Грка и немали број угледних жена. 5 Али Јудеје обузе завист, па покупише неке зликовце с трга, окупише светину и изазваше метеж у граду. Онда навалише на Јасонову кућу, тражећи Павла и Силу да их изведу пред народ.
6 А кад их нису нашли, одвукоше Јасона и још неку браћу пред градске поглаваре, вичући: »И овамо су дошли они који су узбунили цео свет, 7 а Јасон их је примио у своју кућу! Сви они раде против царевих уредби, јер говоре да постоји други цар – Исус!«
8 Када су народ и градски поглавари то чули, узнемирише се, 9 па их ослободише тек када су од Јасона и осталих узели залог.
У Верији
10 Чим је пала ноћ, браћа послаше Павла и Силу у Верију. Када су стигли онамо, уђоше у јудејску синагогу. 11 Тамо су људи били племенитији од оних у Солуну, па веома спремно прихватише Реч. Свакодневно су истраживали Писма да виде да ли је тако. 12 И многи од њих повероваше, а тако и многе угледне Гркиње и немали број Грка.
13 Када су Јудеји из Солуна дознали да Павле и у Верији објављује Божију реч, дођоше, па и тамо подјарише и узбунише народ. 14 Тада браћа одмах послаше Павла у приморје, а Сила и Тимотеј остадоше у Верији. 15 Пратиоци одведоше Павла у Атину, па, примивши заповест за Силу и Тимотеја да што брже дођу к њему, одоше.
Сирофеничанкина вера
(Мт 15,21-28)
24 Исус потом оде оданде и дође у тирски[a] крај, па уђе у једну кућу. Није хтео да то било ко дозна, али није могао да се сакрије 25 пошто је одмах за њега чула једна жена чија је кћи била опседнута нечистим духом. Она дође и паде му ничице пред ноге. 26 А та жена је била Гркиња, родом Сирофеничанка, и молила га је да из њене кћери истера демона.
27 »Пусти да се прво деца наједу«, рече јој Исус, »јер није право да се од деце узме хлеб и да се баци псима.«
28 »Да, Господе«, рече она, »али и пси под столом једу мрвице које испадну деци.«
29 Тада јој Исус рече: »Због овог што си рекла, иди. Демон је изашао из твоје кћери.«
30 И она оде својој кући и нађе дете како лежи у постељи, а демон је био изашао.
Излечење глувонемога
31 Потом Исус оде из тирских крајева, па преко Сидона стиже до Галилејског мора, у декапољски крај. 32 Тамо му доведоше једног глувог човека који је тешко говорио и замолише га да на њега положи руке.
33 Исус га изведе из народа на страну, па му стави прсте у уши. Онда пљуну и дотаче му језик, 34 диже поглед ка небу и, дубоко уздахнувши, рече му: »Ефата!« – то јест »Отвори се!«
35 И човеку се одмах отворише уши и одвеза језик, па поче разговетно да говори.
36 Исус им забрани да о томе било коме говоре. Али, што им је више бранио, то су они више о томе причали. 37 Неизмерно су се дивили и говорили: »Све је добро учинио – и да глуви чују и да неми проговоре!«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International