Book of Common Prayer
Хоровођи. По напеву »Не затри«. Псалам Асафов. Песма.
1 Теби захваљујемо, Боже,
захваљујемо јер је твоје Име близу.
О твојим чудесним делима људи причају.
2 »Кад изаберем право време,
судићу правично.
3 Кад се затресе земља и сви њени житељи,
ја њене стубове у раван враћам. Села
4 Бахатима говорим: ‚Не хвалишите се‘
и опакима: ‚Не дижите рогове.
5 Не дижите рогове ка небу,
не говорите истегнуте шије.‘«
6 Уздизање не долази
ни са истока, ни са запада,
ни из пустиње.
7 Него, Бог је тај који суди:
једнога унизује, а другога уздиже.
8 Јер, у руци ГОСПОДЊОЈ пехар је гнева,
пун вина запењеног, зачињеног.
Кад га излије,
до талога ће га искапити
и испити сви опаки на земљи.
9 А ја ћу ово довека објављивати;
псалме ћу певати Богу Јаковљевом.
10 »Одсећи ћу рогове свим опакима,
а уздигнути биће рогови праведникови.«
Хоровођи. Уз жичане инструменте. Псалам Асафов. Песма.
1 Бог је знаменит у Јуди,
Име му је велико у Израелу.
2 У Салиму је његов шатор,
на Сиону боравиште.
3 Тамо је поломио пламене стреле,
штитове и мачеве,
бојно оружје. Села
4 Светлошћу блисташ,
величанственији од прадавних гора.
5 Храбри леже опљачкани,
у последњи сан утонули;
ниједан ратник не диже руку.
6 Од твоје претње, Боже Јаковљев,
и јахач и коњ у дубок сан утонуше.
7 Само се тебе треба бојати.
Ко сме да стане пред тебе кад се разгневиш?
8 Ти с неба изрече пресуду –
земља се уплаши и умири
9 кад Бог устаде да суди,
да спасе све кротке на земљи. Села
10 Захваљиваће ти и јаросни Едом,
преостале из Хамата везаћеш за себе[a].
11 Заветујте се ГОСПОДУ, своме Богу,
и завете извршавајте.
Нека околни народи доносе дарове
Ономе кога се треба бојати.
12 Он чини да владари буду понизни,
њега се боје земаљски цареви.
Псалам Давидов.
1 ГОСПОД је пастир мој,
ни у чему не оскудевам.
2 Даје ми да на зеленим ливадама лежим,
крај водâ ме мирних води,
3 живот ми обнавља.
Ради свог Имена
стазама правим ме проводи.
4 Макар долином сенке смрти ишао,
зла се не бојим,
јер ти си са мном.
Твој штап и палица
утеху ми пружају.
5 Трпезу простиреш преда мном
наочиглед душманима мојим.
Главу ми помазујеш уљем,
мој пехар се прелива.
6 Да, доброта и љубав
пратиће ме свих дана мог живота
и у Дому ГОСПОДЊЕМ боравићу свег свога века.
Давидов.
1 ГОСПОД ми је светлост и Спаситељ
– кога да се бојим?
ГОСПОД је тврђава мог живота
– од кога да страхујем?
2 Кад на мене навале зликовци,
моји душмани и непријатељи,
да ми тело прождру,
посрнуће и пасти.
3 Ако се и војска утабори против мене,
срце ми се неће бојати.
Ако и рат против мене поведу,
и тада ћу бити спокојан.
4 Само једно од ГОСПОДА молим,
само једно тражим:
да у Дому ГОСПОДЊЕМ боравим
све дане свога живота,
да гледам лепоту ГОСПОДЊУ
и савет тражим у Храму његовом.
5 Јер, на дан несреће
он ће ме у свом боравишту чувати,
сакрити ме у скровишту свога шатора
и на високу стену поставити.
6 Тада ћу дићи главу
над непријатељима око себе.
Код његовог шатора
кличући ћу приносити жртве,
певати и свирати ГОСПОДУ.
7 Чуј мој глас, ГОСПОДЕ, кад ти завапим,
милостив ми буди и услиши ме.
8 Срце ми каже:
»Тражи његово лице!«
Тражићу твоје лице, ГОСПОДЕ.
9 Не криј своје лице од мене,
не одбиј свог слугу у гневу.
Ти си Помагач мој.
Не одбаци ме и не остави,
Боже, Спаситељу мој.
10 Ако ме отац и мајка оставе,
ГОСПОД ће ме примити.
11 Научи ме свом путу, ГОСПОДЕ,
равном стазом ме води
због мојих непријатеља.
12 Не препуштај ме вољи душмана,
јер лажни сведоци против мене устају,
од насиља дашћу.
13 У ово сам сигуран:
видећу доброту ГОСПОДЊУ
у земљи живих.
14 ГОСПОДА ишчекуј.
Буди јак и одважног срца
и ГОСПОДА ишчекуј.
5 А у тврђави града Сузе био је и један Јудејин из Венијаминовог племена по имену Мордехај син Јаира сина Шимија сина Кисовог. 6 Њега су одвели из Јерусалима заједно са изгнаницима које је са Јехонијом, царем Јуде, одвео Навуходоносор, цар Вавилона. 7 Он је одгајао Хадасу, то јест Јестиру, кћер свога стрица, јер није имала ни оца ни мајку. Била је то девојка стасита и привлачна, а Мордехај ју је, после смрти њеног оца и мајке, узео к себи као кћер.
8 Када је објављена царева наредба и указ, у тврђаву града Сузе доведоше многе девојке и поверише их Хегајевој бризи. Тако и Јестиру одведоше у цареву палату и поверише је Хегају, који је био задужен за жене.
15 Када је дошао ред на Јестиру – коју је усвојио Мордехај и која је била кћи његовог стрица Авихајила – да оде цару, она не затражи ништа осим онога шта јој је предложио Хегај, царев евнух задужен за жене. Тиме Јестира изазва дивљење свих који су је гледали. 16 Јестиру одведоше цару Ксерксу, у његову царску палату, десетог месеца, месеца тевета, седме године његове владавине. 17 Цар заволе Јестиру више од свих других жена и она стече његову милост и наклоност већу него иједна друга девојка. Он јој стави царско оглавље на главу и учини је царицом место Вашти. 18 Потом цар приреди велику гозбу, Јестирину гозбу, за све своје поглаваре и службенике, прогласи празник[a] широм свих покрајина и царски дарежљиво раздели поклоне.
Мордехај открива заверу
19 Када су девојке окупили други пут, Мордехај је седео на царевој капији. 20 А Јестира није говорила о својим сродницима и народу, као што јој је Мордехај заповедио, јер се и даље држала Мордехајевих налога, као што је то чинила и док ју је одгајао.
21 У време када је Мордехај седео на царевој капији, Бигтана и Тереш, двојица царевих евнуха који су чували улаз, разгневише се и сковаше заверу да убију цара Ксеркса. 22 Али Мордехај сазна за заверу и обавести царицу Јестиру, а она извести цара у Мордехајево име. 23 Када је извештај проверен и када се открило да је истинит, ону двојицу обесише на вешала. Све је то пред царем записано у Књигу летописа.
У Атини
16 Док их је Павле чекао у Атини, био је огорчен, јер је видео да је град пун идола. 17 Са Јудејима и побожним Грцима расправљао је у синагоги, а сваког дана на тргу са онима који би се тамо затекли. 18 Тако с њим почеше да расправљају и неки филозофи – епикурејци и стоици.
Једни рекоше: »Шта овај брбљивац хоће да каже?«
А други: »Изгледа да објављује туђе богове« – пошто је проповедао еванђеље о Исусу и васкрсењу.
19 Онда га узеше и одведоше на Ареопаг, па му рекоше: »Можемо ли да знамо какво је то ново учење које износиш? 20 Пуниш нам уши неким чудним стварима, па хоћемо да знамо шта је то.«
21 А сви Атињани и странци који су живели међу њима нису проводили време ни у чему другом осим у причању и слушању новости.
22 Тада Павле стаде насред Ареопага, па рече: »Атињани, по свему видим да сте веома побожни. 23 Јер, док сам обилазио град и разгледао ваше светиње, пронашао сам и један жртвеник на коме пише: Непознатом богу. Оно, дакле, што ви не познајете а поштујете – то вам објављујем.
24 »Бог који је створио свет и све у њему, Господар је неба и земље и он не пребива у храмовима саграђенима руком, 25 нити га људске руке послужују, као да му је нешто потребно. Јер, он је тај који свима даје живот и дах и све друго. 26 Од једног човека створио је све народе да се населе по свој земљи, одредивши времена и међе њиховог насељавања, 27 да траже Бога, не би ли га некако напипали и нашли, иако он није далеко ни од једнога од нас. 28 ‚Јер, у њему живимо и мичемо се и јесмо‘ – као што рекоше неки од ваших песника – ‚његов смо род.‘
29 »Пошто смо, дакле, Божији род, не треба да мислимо да је божанско биће слично злату, сребру или камену, да је творевина људске вештине и маште. 30 Не узимајући у обзир времена незнања, Бог сада заповеда свим људима на сваком месту да се покају, 31 пошто је одредио дан када ће праведно судити свету преко човека кога је одредио и о коме је свима пружио доказе васкрснувши га из мртвих.«
32 Када су чули да помиње васкрсење из мртвих, једни почеше да се ругају, а други рекоше: »О томе ћемо те други пут слушати.«
33 Тако Павле оде од њих. 34 Ипак, неки му се придружише и повероваше, међу њима Дионисије Ареопагита, жена по имену Дамара и други.
44 »Ко у мене верује, не верује у мене, него у Онога који ме је послао«, повика Исус. 45 »И ко мене гледа, гледа Онога који ме је послао. 46 Ја – Светлост – дошао сам на свет да нико ко у мене верује не остане у тами. 47 Ко слуша моје речи, а не држи их се, ја му не судим. Јер, нисам дошао да свету судим, него да свет спасем. 48 Ко ме одбацује и не прихвата моје речи, има свога судију: Реч коју сам изрекао – она ће му судити Последњега дана. 49 Јер, ја нисам говорио сам од себе, него ми је сâм Отац, који ме је послао, заповедио шта да кажем и шта да говорим. 50 А ја знам да је његова заповест вечни живот. То, дакле, што говорим, говорим онако како ми је рекао Отац.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International