Book of Common Prayer
1 Крај река вавилонских
седели смо и плакали
Сиона се сећајући.
2 Тамо смо своје лире повешали о врбе.
3 Јер, тамо они који су нас засужњили
затражише од нас да певамо,
наши мучитељи затражише да се радујемо:
»Певајте нам неку песму сионску!«
4 Како да певамо песму ГОСПОДЊУ у туђој земљи?
5 Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека моја десница заборави да свира.
6 Нека ми се језик залепи за непце
ако те се не будем сећао,
ако ми Јерусалим не буде радост највећа.
7 Сети се, ГОСПОДЕ, како је на дан пада Јерусалима
едомски народ викао:
»Срушите, до темеља га срушите!«
8 Кћери вавилонска, која ћеш бити затрта,
благо оном ко ти врати за оно што си нам учинила,
9 благо оном ко твоју одојчад
дограби и смрска је о стену.
Давидов.
1 Благословен ГОСПОД, Стена моја,
који ми руке увежбава за борбу, а прсте за рат.
2 Он је моја љубав и тврђава,
моје утврђење високо и избавитељ,
мој штит иза ког се склањам.
Он ми народе потчињава.
3 Шта је човек, ГОСПОДЕ, да ти је до њега стало,
син човечији, да о њему мислиш?
4 Човек је као дашак,
његови дани као сенка која нестаје.
5 Своја небеса нагни, ГОСПОДЕ, и сиђи,
планине додирни, и задимиће се.
6 Севни муњом и моје непријатеље распрши,
своје стреле одапни и створи пометњу међу њима.
7 Посегни руком са висина,
истргни ме и избави из силних вода,
из руку туђинаца,
8 чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
9 Певаћу ти нову песму, Боже,
свирати ти на харфи од десет жица.
10 Ти царевима дајеш победу,
ти свог слугу Давида истржеш испод мача погубног.
11 Истргни ме и избави из руку туђинаца,
чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
12 Нека нам синови буду као биљке које у својој младости нарасту,
а наше кћери као стубови исклесани да палату украсе.
13 Нека нам амбари буду пуни сваковрсног жита,
нека нам овце испуне ливаде
хиљадама својих јагањаца,
14 нека су нам говеда угојена[a].
Нека нико не проваљује кроз зидине,
нека нико не буде засужњен,
нека не буде кукњаве на нашим улицама.
15 Благо народу коме је тако,
благо народу чији Бог је ГОСПОД.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Силно си велик, ГОСПОДЕ, Боже мој.
У сјај и величанство си обучен,
2 светлошћу као плаштом огрнут.
Небеса разастиреш као завесу,
3 на водама над небом полажеш греде
својих горњих одаја.
Од облакâ правиш своја кола
и на крилима ветра путујеш.
4 Ветрове чиниш својим гласницима,
огњене пламенове својим слугама.
5 Земљу си на њене темеље поставио –
довека се неће пољуљати.
6 Океаном[a] си је покрио као одећом,
воде су стајале над планинама.
7 Ти запрети водама, и оне побегоше,
на звук твога грома хитро утекоше.
8 Уздигоше се планине, спустише долине
до места које си им одредио.
9 Водама си поставио границу
коју не смеју да пређу,
да више не прекрију земљу.
10 Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
Између планина теку
11 и сваку дивљу животињу поје.
Дивљи магарци гасе жеђ,
12 крај њих се гнезде птице
и певају међу гранама.
13 Из својих горњих одаја планине натапаш,
земља је пуна плодова твог труда.
14 Ти чиниш да расте трава за стоку
и биљке које служе човеку,
да добије храну из земље:
15 вино, које човеку радује срце,
уље, да му лице засија,
и хлеб, који му снажи тело[b].
16 Сите се стабла ГОСПОДЊА,
кедрови либански, које је засадио.
17 На њима врапци свијају гнезда,
рода свој дом на боровима.
18 Високе планине уточиште су дивокозама,
хридине даманима.
19 Ти чиниш да месец одређује времена,
сунце зна када да зађе.
20 Ти донесеш таму, и ноћ падне,
кад све шумске животиње излазе,
21 лавови ричу за пленом
и своју храну траже од Бога.
22 Сунце изађе, и оне се окупе
и по својим јазбинама полежу.
23 Тада човек иде на посао,
на свој рад до вечери.
24 Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
Сва си их учинио у мудрости.
Пуна је земља твојих створења.
25 Ено мора, големог и широког,
које врви од створења безбројних,
бића малих и великих.
26 По њему плове лађе,
у њему је левијатан,
кога си створио да се у њему игра.
27 Сви ови на тебе чекају
да им храну даш на време.
28 Ти им је дајеш,
и они је сабиру,
руку отвараш,
и они се добрима сите.
29 Своје лице сакријеш,
и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
и у прах се враћају.
30 Ти свој дах пошаљеш,
и други се стварају,
и тако обнављаш лице земље.
31 Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
32 Он земљу погледа, и она задрхти,
планине дотакне, и оне се задиме.
33 Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
псалме му певати све док ме буде.
34 Нека му моје мисли буду миле!
У ГОСПОДУ ћу се радовати.
35 Нека грешници нестану са земље
и нека више не буде опаких.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Алилуја!
Јов проклиње дан свог рођења
3 После тога, Јов проговори и прокле дан свог рођења.
2 Рече:
3 »Не било дана кад сам се родио,
ни ноћи која рече: ‚Дечак се зачео!‘
4 Нека се тај дан претвори у таму,
не марио за њега Бог на висини,
светлост га не осветљавала.
5 Присвојиле га тама и сенка смрти,
облаци га застрли,
помрачења му надјачала светлост.
6 А ону ноћ густа тмина однела,
не убрајала се у дане у години,
не нашла се ни у једном месецу.
7 Јалова била она ноћ,
не чуло се у њој радосно клицање.
8 Проклели је они који дан проклињу,
који левијатана умеју да пробуде.
9 Потамнеле звезде њеног сванућа,
жудно чекала светлост узалуд,
не угледала зраке зорине
10 што ми није затворила врата утробе
ни сакрила муку од мојих очију.
11 Што нисам умро у мајчиној утроби,
што не издахнух излазећи из ње?
12 Што ме колена прихватише
и што ме груди подојише?
13 Јер, сад бих лежао и био миран,
спавао бих и почивао
14 са царевима и саветницима земаљским
који су себи саградили рушевине,
15 или са кнежевима који су имали злата,
који су сребром напунили куће.
16 Или, што нисам био као недоношче закопано,
као нејаче што светлост дана не угледа?
17 Тамо опаки не изазивају метеж,
тамо се изнемогли одмарају.
18 Сужњи су на миру,
не чују више вику стражара.
19 Тамо су мали и велики,
и роб је слободан од свог господара.
20 Зашто је светлост дата паћенику
и живот онима чемерне душе,
21 онима који чезну за смрћу, а она не долази,
који за њом трагају више но за благом закопаним,
22 који су пуни радости
и од среће кличу кад гроб пронађу?
23 Шта ће живот човеку чији је пут сакривен,
око кога је Бог подигао ограду?
24 Јер, уздаси су ми као хлеб насушни,
као вода ми се разливају јецаји.
25 Снашло ме оно од чега сам стрепео,
стигло ме оно чега сам се плашио.
26 Немам мира ни спокоја,
починка немам, само неспокој.«
10 А у Дамаску је био неки ученик по имену Ананија.
Господ му у виђењу рече: »Ананија!«
А он одговори: »Молим, Господе?«
11 »Устани«, рече му Господ, »па иди у улицу која се зове Права и у Јудиној кући потражи Таршанина по имену Савле. Јер, ено га, моли се, 12 а у виђењу је видео човека по имену Ананија како улази и полаже своје руке на њега да прогледа.«
13 »Господе«, одговори Ананија, »од многих сам чуо о том човеку, колико је зла учинио твојим светима у Јерусалиму. 14 А и овде има овлашћење првосвештеникâ да окује све који призивају твоје име.«
15 Али Господ му рече: »Иди, јер тај човек је моје изабрано оруђе да изнесе моје име пред незнабошце, пред цареве и пред Израелце. 16 Ја ћу му показати колико треба да претрпи за моје име.«
17 И Ананија оде до оне куће и уђе, па положи руке на Савла, говорећи: »Брате Савле, послао ме Господ – Исус, који ти се показао на твом путу овамо – да прогледаш и да се испуниш Светим Духом.«
18 И одмах нешто као крљушт спаде с његових очију, и он прогледа, па устаде и крсти се. 19 Онда је јео и повратио снагу.
Савле проповеда у Дамаску
У Дамаску је провео неколико дана с ученицима
41 Тада Јудеји почеше да гунђају против њега зато што је рекао: »Ја сам хлеб који је сишао са неба.«
42 »Зар ово није Исус, Јосифов син?« рекоше. »Зар му не познајемо оца и мајку? Како сад говори: ‚Сишао сам са неба‘?«
43 »Не гунђајте међу собом«, рече им Исус. 44 »Нико не може да дође к мени ако га не привуче Отац који ме је послао, и ја ћу га васкрснути Последњега дана. 45 У Пророцима пише: ‚Бог ће поучити све људе.‘(A) Ко год слуша Оца и научи, долази к мени. 46 Нико није видео Оца осим онога који је од Бога – он је видео Оца. 47 Истину вам кажем: ко верује, има вечни живот. 48 Ја сам хлеб живота. 49 Ваши праоци су јели ману у пустињи и помрли. 50 А ово је хлеб који силази са неба – да га човек једе и да не умре. 51 Ја сам живи хлеб који је сишао са неба. Ко буде јео овај хлеб, живеће довека. Овај хлеб је моје тело, које ћу дати за живот света.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International