Book of Common Prayer
1 Крај река вавилонских
седели смо и плакали
Сиона се сећајући.
2 Тамо смо своје лире повешали о врбе.
3 Јер, тамо они који су нас засужњили
затражише од нас да певамо,
наши мучитељи затражише да се радујемо:
»Певајте нам неку песму сионску!«
4 Како да певамо песму ГОСПОДЊУ у туђој земљи?
5 Ако те заборавим, Јерусалиме,
нека моја десница заборави да свира.
6 Нека ми се језик залепи за непце
ако те се не будем сећао,
ако ми Јерусалим не буде радост највећа.
7 Сети се, ГОСПОДЕ, како је на дан пада Јерусалима
едомски народ викао:
»Срушите, до темеља га срушите!«
8 Кћери вавилонска, која ћеш бити затрта,
благо оном ко ти врати за оно што си нам учинила,
9 благо оном ко твоју одојчад
дограби и смрска је о стену.
Давидов.
1 Благословен ГОСПОД, Стена моја,
који ми руке увежбава за борбу, а прсте за рат.
2 Он је моја љубав и тврђава,
моје утврђење високо и избавитељ,
мој штит иза ког се склањам.
Он ми народе потчињава.
3 Шта је човек, ГОСПОДЕ, да ти је до њега стало,
син човечији, да о њему мислиш?
4 Човек је као дашак,
његови дани као сенка која нестаје.
5 Своја небеса нагни, ГОСПОДЕ, и сиђи,
планине додирни, и задимиће се.
6 Севни муњом и моје непријатеље распрши,
своје стреле одапни и створи пометњу међу њима.
7 Посегни руком са висина,
истргни ме и избави из силних вода,
из руку туђинаца,
8 чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
9 Певаћу ти нову песму, Боже,
свирати ти на харфи од десет жица.
10 Ти царевима дајеш победу,
ти свог слугу Давида истржеш испод мача погубног.
11 Истргни ме и избави из руку туђинаца,
чија уста говоре лажи,
чија се десница лажно заклиње.
12 Нека нам синови буду као биљке које у својој младости нарасту,
а наше кћери као стубови исклесани да палату украсе.
13 Нека нам амбари буду пуни сваковрсног жита,
нека нам овце испуне ливаде
хиљадама својих јагањаца,
14 нека су нам говеда угојена[a].
Нека нико не проваљује кроз зидине,
нека нико не буде засужњен,
нека не буде кукњаве на нашим улицама.
15 Благо народу коме је тако,
благо народу чији Бог је ГОСПОД.
1 Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Силно си велик, ГОСПОДЕ, Боже мој.
У сјај и величанство си обучен,
2 светлошћу као плаштом огрнут.
Небеса разастиреш као завесу,
3 на водама над небом полажеш греде
својих горњих одаја.
Од облакâ правиш своја кола
и на крилима ветра путујеш.
4 Ветрове чиниш својим гласницима,
огњене пламенове својим слугама.
5 Земљу си на њене темеље поставио –
довека се неће пољуљати.
6 Океаном[a] си је покрио као одећом,
воде су стајале над планинама.
7 Ти запрети водама, и оне побегоше,
на звук твога грома хитро утекоше.
8 Уздигоше се планине, спустише долине
до места које си им одредио.
9 Водама си поставио границу
коју не смеју да пређу,
да више не прекрију земљу.
10 Ти воде из изворâ изливаш у кланце.
Између планина теку
11 и сваку дивљу животињу поје.
Дивљи магарци гасе жеђ,
12 крај њих се гнезде птице
и певају међу гранама.
13 Из својих горњих одаја планине натапаш,
земља је пуна плодова твог труда.
14 Ти чиниш да расте трава за стоку
и биљке које служе човеку,
да добије храну из земље:
15 вино, које човеку радује срце,
уље, да му лице засија,
и хлеб, који му снажи тело[b].
16 Сите се стабла ГОСПОДЊА,
кедрови либански, које је засадио.
17 На њима врапци свијају гнезда,
рода свој дом на боровима.
18 Високе планине уточиште су дивокозама,
хридине даманима.
19 Ти чиниш да месец одређује времена,
сунце зна када да зађе.
20 Ти донесеш таму, и ноћ падне,
кад све шумске животиње излазе,
21 лавови ричу за пленом
и своју храну траже од Бога.
22 Сунце изађе, и оне се окупе
и по својим јазбинама полежу.
23 Тада човек иде на посао,
на свој рад до вечери.
24 Колико је много твојих дела, ГОСПОДЕ!
Сва си их учинио у мудрости.
Пуна је земља твојих створења.
25 Ено мора, големог и широког,
које врви од створења безбројних,
бића малих и великих.
26 По њему плове лађе,
у њему је левијатан,
кога си створио да се у њему игра.
27 Сви ови на тебе чекају
да им храну даш на време.
28 Ти им је дајеш,
и они је сабиру,
руку отвараш,
и они се добрима сите.
29 Своје лице сакријеш,
и они се уплаше,
дах им одузмеш, и они угибају
и у прах се враћају.
30 Ти свој дах пошаљеш,
и други се стварају,
и тако обнављаш лице земље.
31 Нека Слава ГОСПОДЊА остане довека!
Нека се радује ГОСПОД у својим делима!
32 Он земљу погледа, и она задрхти,
планине дотакне, и оне се задиме.
33 Док сам жив, ГОСПОДУ ћу певати,
псалме му певати све док ме буде.
34 Нека му моје мисли буду миле!
У ГОСПОДУ ћу се радовати.
35 Нека грешници нестану са земље
и нека више не буде опаких.
Захваљуј ГОСПОДУ, душо моја.
Алилуја!
22 »ГОСПОД ме изнедрио на почетку свога пута,
пре својих дела прадавних.
23 У најраније време сам обликована,
у почетку, пре настанка света.
24 Рођена сам пре океанâ[a],
док још није било изворâ вода обилних.
25 Рођена сам пре но што су горе
стављене на своје место,
пре брегова,
26 када још није створио земљу
ни поља,
пре праха земаљског.
27 »Када је небеса постављао, била сам тамо;
када је круг над океаном[b] урезивао,
28 када је у висинама облаке постављао,
када је надјачао изворе водâ подземних[c],
29 када је међу мору ударао,
да не пређе своје ивице,
када је темеље земље означавао,
30 расла сам крај њега[d],
његова наслада из дана у дан.
Све време сам се пред њим радовала,
31 радујући се свету, његовој земљи;
људски род био ми је наслада.
32 »Стога ме послушајте, синови;
благо онима који се мојих путева држе.
33 Послушајте моју поуку и будите мудри,
не занемарујте је.
34 Благо човеку који ме слуша,
који на мојим вратима из дана у дан бди
и крај мојих довратака чека.
35 Јер, ко мене нађе, живот налази
и стиче наклоност ГОСПОДЊУ,
36 а ко против мене згреши,
души својој наноси штету,
јер, сви који мене мрзе, смрт воле.«
1 Павле, Божијом вољом апостол Христа Исуса, у складу с обећањем живота који је у Христу Исусу,
2 Тимотеју, драгом сину:
милост, милосрђе и мир од Бога Оца и Христа Исуса, нашега Господа.
Оданост еванђељу
3 Захваљујем Богу, коме као и моји преци чисте савести служим, док те непрестано, и ноћу и дању, помињем у својим молитвама. 4 Када се сетим твојих суза, пожелим да те видим, да се испуним радошћу. 5 Сећам се твоје нелицемерне вере, која је најпре пребивала у твојој баки Лоиди и у твојој мајци Евници, а уверен сам да је сада и у теби. 6 Зато те подсећам: распламсај милосни дар који ти је Бог дао када сам на тебе положио руке. 7 Јер, Бог нам није дао духа плашљивости, него силе, љубави и разборитости.
8 Стога немој да се стидиш сведочанства о нашем Господу, ни мене, његовог сужња. Него, придружи ми се у злопаћењу за еванђеље помоћу силе Бога, 9 који нас је спасао и светим позивом позвао – не због наших дела, него због свог наума и милости. Та милост нам је дата у Христу Исусу пре постанка света[a], 10 а објављена нам је сада када се појавио наш Спаситељ Христос Исус. Он је обеснажио смрт и учинио да живот и нераспадљивост засијају кроз еванђеље, 11 за које сам ја постављен за проповедника, апостола и учитеља. 12 Због тога ја све ово и трпим, али се не стидим, јер знам коме сам поверовао и уверен сам да он може до онога Дана да сачува оно што ми је поверено.
13 Држи се примера благотворних[b] речи које си од мене чуо, у вери и љубави која је у Христу Исусу. 14 Чувај добро које ти је поверено; чувај га уз помоћ Светога Духа, који пребива у нама.
Исус предсказује своју смрт
20 Међу онима који су дошли да се поклоне Богу на празник било је и Грка. 21 Они дођоше к Филипу, који је био из Витсаиде у Галилеји, и замолише га, говорећи: »Господару, хтели бисмо да видимо Исуса.«
22 Филип оде и то рече Андреји, па Андреја и Филип одоше и то рекоше Исусу.
23 »Дошао је час да се Син човечији прослави«, рече им Исус. 24 »Истину вам кажем: ако пшенично зрно не падне на земљу и не умре, остаје само. А ако умре, доноси обилан род. 25 Ко воли свој живот, изгубиће га, а ко мрзи свој живот на овоме свету, сачуваће га за вечни живот. 26 Ко ми служи, иде за мном, и где сам ја, тамо ће бити и мој служитељ. Мој Отац ће указати част оном ко ми служи.
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International