Book of Common Prayer
Песма приликом успињања до Храма.
1 У својој невољи ГОСПОДУ завапих,
и он ме услиши.
2 Душу ми избави, ГОСПОДЕ, од лажљивих усана
и језика преварног.
3 Шта ће ти он дати?
И шта још поврх тога, језиче преварни?
4 Оштре стреле ратничке
с ужареним угљевљем.
5 Тешко мени што у Мешеху боравим,
што станујем у шаторима кедарским!
6 Предуго живим с онима који мир мрзе.
7 Ја сам за мир.
Али, кад о миру говорим,
они рат заговарају.
Песма приликом успињања до Храма.
1 Ка горама дижем поглед –
одакле ће ми стићи помоћ?
2 Помоћ ми стиже од ГОСПОДА,
који је небо и земљу начинио.
3 Он неће дати да ти посрне нога,
неће твој Чувар задремати.
4 Не, неће задремати ни заспати Чувар Израелов.
5 ГОСПОД је твој Чувар,
ГОСПОД је сенка на твојој десници:
6 сунце ти неће наудити дању
ни месец ноћу.
7 ГОСПОД ће те чувати од сваког зла,
он ће твој живот чувати.
8 ГОСПОД ће те чувати када одлазиш
и када долазиш, сада и довека.
Песма приликом успињања до Храма. Давидова.
1 Обрадовах се кад ми рекоше:
»Хајдемо до Дома ГОСПОДЊЕГ.«
2 Ноге нам стоје у твојим капијама, Јерусалиме.
3 Јерусалим је сазидан
као град где се народ сједињује.
4 До њега се успињу племена,
племена ГОСПОДЊА,
по закону датом Израелу,
да захваљују Имену ГОСПОДЊЕМ.
5 Тамо стоје судијске столице,
престоли владарске куће Давидове.
6 Молите се за мир Јерусалимов.
Нека спокојни буду који те воле.
7 Нека буде мир међу твојим зидинама
и спокој у твојим тврђавама.
8 Ради своје браће и другова рећи ћу:
»Мир теби.«
9 Ради Дома ГОСПОДА, Бога нашега,
тражићу што је за тебе добро.
Песма приликом успињања до Храма.
1 К теби дижем поглед,
к теби који на престолу седиш на небесима.
2 Као што су очи слугу упрте у руку господареву,
као што су очи слушкиње упрте у руку господаричину,
тако су наше очи упрте у ГОСПОДА, Бога нашега,
док нам се не смилује.
3 Смилуј нам се, ГОСПОДЕ, смилуј нам се,
јер се преситисмо презира.
4 Пресита нам је душа подсмеха обесних људи,
презира бахатих.
Песма приликом успињања до Храма. Давидова.
1 Да нам није било ГОСПОДА
– нека Израел каже –
2 да нам није било ГОСПОДА
кад су се људи дигли на нас,
3 живе би нас прогутали.
Кад је њихов гнев плануо на нас,
4 воде би нас преплавиле,
бујица однела,
5 подивљале воде би нас однеле.
6 Благословен ГОСПОД, који не даде
да плен постанемо њиховим зубима.
7 Умакосмо као птица из птичареве замке –
замка се покида, и ми умакосмо.
8 Наша је помоћ у Имену ГОСПОДА,
који је небо и земљу начинио.
Песма приликом успињања до Храма.
1 Они који се уздају у ГОСПОДА,
као гора су Сион,
која се не може померити,
него довека стоји.
2 Као што горе окружују Јерусалим
тако ГОСПОД окружује свој народ
сада и довека.
3 Жезло опаких неће остати
над земљом додељеном праведницима,
да праведници не би чинили неправду.
4 Чини добро добрима, ГОСПОДЕ,
и онима срца честитог.
5 А оне што скрећу на криве путеве,
ГОСПОД ће одвести с онима који чине неправду.
Мир Израелу!
Песма приликом успињања до Храма.
1 Када је ГОСПОД вратио благостање Сиону,
било нам је као да сањамо.
2 Уста су нам била пуна смеха,
а језик клицања.
Тада се међу народима говорило:
»ГОСПОД велика дела учини за њих.«
3 ГОСПОД велика дела учини за нас,
и радост нас обузе.
4 Врати нам благостање, ГОСПОДЕ,
као негевске потоке.
5 Они који у сузама сеју,
кличући ће жњети.
6 Онај ко плачући излази
носећи семе за сетву,
вратиће се кличући,
носећи снопове жита.
Песма приликом успињања до Храма. Соломонова.
1 Ако ГОСПОД кућу не гради,
узалуд се труде њени градитељи.
Ако ГОСПОД град не чува,
узалуд стражар бди.
2 Узалуд устајете рано
и остајете докасно
мукотрпно радећи за хлеб који једете.
Да, онима које воли он даје и док спавају.
3 Деца су наследство од ГОСПОДА,
плод утробе награда од њега.
4 Као стреле у ратниковој руци,
таква су деца рођена у човековој младости.
5 Благо оном ко њима напуни свој тоболац –
неће се постидети
кад с непријатељима буде расправљао
на градској капији.
Вредност мудрости
4 Слушајте, синови, очеву поуку,
пазите и стичите умност.
2 Добар наук вам дајем,
зато не одбацујте моје учење.
3 Када сам био још дечак
у кући свога оца,
нежни јединац у мајке,
4 он ме је учио и овако ми говорио:
»Приони уз моје речи свим својим срцем,
држи се мојих заповести, и живећеш.
5 Стичи мудрост, стичи умност.
Моје речи не заборављај
нити одступај од њих.
6 Не остављај мудрост,
и она ће те чувати.
Воли је, и она ће бдети над тобом.
7 »Мудрост је најважнија – зато стекни мудрост
и свиме што имаш стекни умност.
8 Цени мудрост, и она ће те узвисити,
пригрли је, и она ће ти донети част.
9 Ставиће ти дражестан венац на главу
и подарити ти прекрасну круну.«
10 Послушај, сине мој, прихвати моје речи,
и умножиће се године твога живота.
11 Поучио сам те путу мудрости,
упутио те равним стазама.
12 Кад будеш ходао, кораци ти се неће заплитати,
кад будеш трчао, нећеш се спотицати.
13 Држи се поуке, не пуштај је,
чувај је, јер она ти је живот.
14 Не иди стазом опаких
и не ходај путем зликоваца.
15 Избегавај га, не прелази га,
окрени се од њега и иди својим путем.
16 Јер, они не могу да заспе док зло не учине,
сан им не долази на очи док некога не оборе.
17 Они се опакошћу хране као хлебом
и насиљем се опијају као вином.
18 Стаза праведникова је као сјај зоре –
све јаче сија до пуног дана.
19 А пут опаких је као дубока тмина
– и не знају о шта се спотичу.
20 Сине мој, обрати пажњу на моје речи,
помно саслушај шта ти говорим.
21 Не испуштај их из вида,
чувај их у срцу.
22 Јер оне су живот ономе ко их нађе
и здравље целом човечијем телу.
23 Више од свега чувај срце,
јер оно је врело живота.
24 Уклони изопаченост из својих уста,
нека ти речи преваре буду далеко од усана.
25 Очима гледај право напред,
поглед право пред себе упири.
26 Осмотри стазу на коју крочиш
и нека буду чврсти сви твоји путеви.
27 Не скрећи ни десно ни лево,
ногу склањај од зла.
Бог је љубав
7 Драги моји, волимо један другога, јер љубав је од Бога. Ко год воли, од Бога је рођен и познаје Бога. 8 Ко не воли, није упознао Бога, јер Бог је љубав. 9 Овако је Бог показао своју љубав међу нама: послао је свог јединорођеног Сина у свет да кроз њега живимо. 10 У овоме је љубав: не у томе да смо ми заволели Бога, него да је он заволео нас и послао свога Сина као жртву помирницу за наше грехе. 11 Драги моји, ако нас је Бог толико заволео, онда смо и ми дужни да волимо један другога. 12 Бога нико никад није видео; али, ако волимо један другога, Бог живи у нама и његова љубав је у нама савршена.
13 По овоме знамо да живимо у њему и он у нама: дао нам је од свога Духа. 14 А ми смо видели и сведочимо да је Отац послао Сина да буде Спаситељ света. 15 Ко признаје да је Исус Син Божији, Бог живи у њему и он у Богу. 16 А ми смо упознали љубав коју Бог има према нама и поверовали јој.
Бог је љубав. Ко живи у љубави, у Богу живи и Бог живи у њему. 17 Тако љубав у нама постаје савршена и имамо поуздање на Дан суда; јер, какав је он, такви смо и ми у овом свету. 18 У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх. Јер, страх је повезан с казном, а ко се боји, није савршен у љубави.
19 Ми волимо зато што је он први заволео нас. 20 Ако неко каже: »Волим Бога«, а мрзи свога брата, лажљивац је. Јер, ко не воли брата, кога види, тај не може да воли Бога, кога не види. 21 А ову заповест имамо од њега: ко воли Бога, да воли и свога брата.
30 Исус још није био ушао у село, него је још био тамо где га је срела Марта. 31 Када су Јудеји који су били с њом у кући и тешили је видели да је Марија брзо устала и отишла, пођоше за њом, мислећи да иде на гроб да тамо плаче.
32 Марија стиже онамо где је био Исус и угледа га, па му паде пред ноге и рече: »Господе, да си био овде, мој брат не би умро.«
33 Када је видео како плаче и како плачу Јудеји који су дошли с њом, Исус се дубоко потресе у души и узруја, 34 па упита: »Где сте га положили?«
»Господе«, рекоше му, »дођи и види.«
35 А Исус заплака.
36 Тада Јудеји рекоше: »Гле колико га је волео!«
37 Али неки од њих рекоше: »Зар он, који је слепоме отворио очи, није могао да учини да овај не умре?«
Исус васкрсава Лазара
38 Исус се опет дубоко потресе у себи, па оде до гроба. Била је то пећина на коју је био наваљан камен.
39 Исус рече: »Одмакните камен.«
»Господе«, одврати покојникова сестра Марта, »он заудара, већ му је четврти дан.«
40 »Зар ти нисам рекао да ћеш видети Божију славу ако будеш веровала?« упита је Исус.
41 Тада одмакнуше камен, а Исус подиже поглед, па рече: »Оче, хвала ти што си ме услишио. 42 Знао сам да ме увек услишаваш, али ово рекох ради народа који овде стоји, да поверују да си ме ти послао.«
43 Када је то изговорио, повика из свега гласа: »Лазаре, изађи!«
44 И мртвац изађе, руку и ногу обавијених завојима, а лица повезаног убрусом.
А Исус им рече: »Скините то с њега и пустите га да иде.«
Библија: Савремени српски превод (ССП) © 2015 Bible League International