1 Мојсијева 47

Serbian New Testament: Easy-to-Read Version

47 Јосиф оде и рече фараону: »Мој отац и браћа, са својом ситном и крупном стоком и са свим што имају, стигли су из Ханаана и ено сада су у гошенском крају.«

² Онда поведе петорицу своје браће и доведе их пред фараона.

³ Фараон упита његову браћу: »Чиме се бавите?«

»Ми, твоје слуге, пастири смо«, одговорише му они, »као што су то били и наши преци.«

⁴ А рекоше му и ово: »Дошли смо да извесно време живимо овде, јер је глад у Ханаану страшна и нема паше за стада твојих слугу. Зато, молимо те, дозволи нама, својим слугама, да се настанимо у гошенском крају.«

⁵ Фараон рече Јосифу: »Дошли су ти твој отац и браћа. ⁶ Египат ти је на располагању: настани свог оца и браћу у најбољем крају земље. Нека живе у гошенском крају. А ако знаш да међу њима има способних, постави их за надгледнике моје стоке.«

⁷ Онда Јосиф уведе свог оца Јакова и доведе га пред фараона.

Јаков благослови фараона, ⁸ а фараон га упита: »Колико имаш година?«

⁹ Јаков му одговори: »Година мога луталачког живота има сто тридесет. Мало их је и тешке су, и не достижу број година живота мојих праотаца.«

¹⁰ Тада Јаков благослови фараона и оде.

¹¹ Тако Јосиф настани свог оца и браћу у Египту и даде им имања у најбољем делу земље, у Рамзесовом крају, као што је фараон заповедио. ¹² Јосиф снабде храном свог оца и браћу и све укућане свог оца према броју нејачи.

Последице глади

¹³ Нигде на целом оном подручју није било хране, јер је глад била врло тешка, па се Египат и Ханаан изнурише од глади. ¹⁴ Јосиф је сакупљао сав новац којим је народ Египта и Ханаана куповао жито и доносио га је у фараонов двор.

¹⁵ Када је нестало новца у Египту и Ханаану, сви Египћани дођоше Јосифу и рекоше: »Дај нам хране. Зашто да помремо теби наочиглед? Новца више нема.«

¹⁶ »Онда дотерајте своју стоку«, рече Јосиф. »Даћу вам храну у замену за вашу стоку пошто више немате новца.«

¹⁷ И они дотераше Јосифу своју стоку, а он им даде храну у замену за њихове коње, стада ситне стоке, стада говеда и магарад. Те године их је прехранио храном коју је заменио за сву њихову стоку.

¹⁸ Та година прође, а следеће године они му опет дођоше и рекоше: »Не можемо да сакријемо од тебе, господару, да немамо новца и, пошто наша стока припада теби, више ништа није остало за тебе, господару, осим нас самих и наше земље. ¹⁹ Зашто да теби наочиглед пропаднемо и ми и наша земља? Купи нас и нашу земљу у замену за храну, па ћемо заједно са својом земљом постати фараонови робови. Дај нам семена, да преживимо, да не умремо и да земља не опусти.«

²⁰ Тако Јосиф купи сву обрадиву земљу у Египту за фараона. Сви Египћани продадоше своје њиве, јер их је глад страшно притиснула. Земља постаде фараонова, ²¹ а народ с краја на крај Египта постаде његово робље. ²² Није купио једино обрадиву земљу која је припадала свештеницима, јер су они добијали редован приход од фараона и од њега су живели, па зато нису продавали своју земљу.

²³ Јосиф рече народу: »Пошто сам данас за фараона купио вас и вашу земљу, ево вам семе, па засејте земљу. ²⁴ Али, када се буде убирала летина, једну петину дајте фараону, а четири петине нека остану вама као семе за њиве и као храна за вас, ваше укућане и нејач.«

²⁵ А они рекоше: »Спасао си нам живот. Пошто си нам се смиловао, господару, бићемо фараонови робови.«

²⁶ Тако Јосиф донесе уредбу о земљи у Египту, која и данас важи, да петина летине припада фараону. Само земља свештеникâ није постала фараонова.

Јаковљева последња жеља

²⁷ Израелци се настанише у Египту, у гошенском крају, и тамо стекоше посед. Били су плодни и силно се намножили.

²⁸ Јаков је живео у Египту седамнаест година, па тако број његових година достиже сто четрдесет седам.

²⁹ Када се примакло време да Израел умре, он позва свог сина Јосифа и рече му: »Учини ми ову милост: стави ми руку под бедро и обећај да ћеш ми показати љубав и верност: Немој да ме сахраниш у Египту. ³⁰ Када умрем, изнеси ме из Египта и сахрани ме тамо где су сахрањени и моји очеви.«

»Учинићу тако како кажеш«, рече Јосиф.

³¹ »Закуни ми се«, рече, и Јосиф му се закле.

Тада се Израел поклони Богу на узглављу своје постеље^[a].