³ Душа ми је препуна очаја,
    Свету мртвих живот ми све ближи.
⁴ У друштву сам оних што иду у раку,
    ја сам као човек који снаге нема;
⁵ положен сам међу мртве,
    попут мртвих што леже у гробу,
као они које више не спомињеш
    и што су далеко од твоје помоћи.

⁶ Ти си ме положио у најдубљу раку,
    у тамне дубине.
⁷ Срџба твоја на мене је легла
    и плаве ме сви таласи твоји. Села
⁸ Од мене си одвојио пријатеље моје,
    гадним си ме њима учинио;
сада сам спутан, напоље не могу!
⁹     Очи су ми усахле од беде.

Призивам те сваког дана,
    о, Господе, теби ширим руке своје!
¹⁰ Зар ћеш чуда за мртве да чиниш?
    Хоће ли покојни устати да те славе? Села
¹¹ Да ли се у гробу твоја милост разглашава,
    и верност твоја у трулежу мртвих?
¹² Па зар се у тами зна за чуда твоја,
    за праведност твоју у земљи заборава?

¹³ А ја тебе, о, Господе, призивам у помоћ;
    молитва се моја јутром подиже до тебе.
¹⁴ Господе, зашто ме одбацујеш?
    Зашто своје лице од мене сакриваш?

¹⁵ Ојађен сам, од младости близу смрти;
    очајан сам, натоварен ужасима твојим.
¹⁶ Срџба твоја ме је прегазила,
    страхоте ме твоје уништиле.
¹⁷ Окружише ме попут воде поваздан,
    наваљују једнодушно на ме.
¹⁸ Вољене и блиске од мене си уклонио
    и ја сада другујем са тамом.