14 Човек рођен од жене кратко живи
    и пун је невоља.
² Изникне као цвет, па свене;
    бежи попут сене и не траје.
³ Зар на таквог поглед свој обраћаш
    и мене пред себе на суд доводиш!
⁴ Ко ће чистим нечисто да учини?
    Нико!
⁵ Његови су дани одређени,
    ти познајеш број његових месеци;
    међе си му поставио да их не прелази.
⁶ Скрени поглед с њега, па нека одахне,
    док као најамник свој дан не одради.

⁷ Јер постоји нада и за дрво посечено;
    поново ће да изникне
    и неће остати без младица својих.
⁸ Нек му се и корен у земљи спаруши
    и пањ му се у земљи сасуши;
⁹ пропупеће чим осети воду,
    пустиће изданке као да је засад!
¹⁰ А човек скончава онемоћао;
    издахне смртник, и где је он?
¹¹ Из мора исхлапи вода,
    а поток пресахне, пресуши;
¹² тако и човек легне да више не устане;
    док небеса не буде било не буде се,
    не дижу се људи из сна њиховога.

¹³ О, када би ме у Свет мртвих сакрио,
    склонио ме док гнев твој не мине;
када би ми поставио рок
    и тад ме се сетио!
¹⁴ Ал’ кад човек умре, да ли више живи?
    Кроз све дане свог кулучења,
    ја чекаћу да ми стигне смена.
¹⁵ Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати,
    зажелећеш дело руку својих.
¹⁶ Тада ћеш ми кораке бројати,
    на мој грех се нећеш освртати.
¹⁷ Преступ си мој свезао у врећу,
    кривицу си моју избелио.

¹⁸ Али као што се гора руши, одрања се,
    као што се камен са свог места сваља;
¹⁹ ко што воде раздробе камење
    и бујице тло исперу,
    и ти тако уништаваш човекову наду.
²⁰ Једном засвагда ти га надвладаваш и он одлази,
    лице му мењаш и отпушташ га.
²¹ И он не зна да ли су му синови у части,
    и не види ако су незнатни.
²² Само му је тело у болу своме,
    само му душа за собом пати.“