Господњи огањ

11 Међутим, народ је почео да гунђа у Господње уши ради свога злопаћења. Кад је то Господ чуо, распалио се његов гнев: плануо је Господњи огањ међу њима, па је прождро један крај табора. ² Тада је народ завапио к Мојсију. Мојсије се помолио Господу и огањ се угасио. ³ Тако се то место прозвало Тавера^[a], јер је тамо плануо огањ Господњи.

Светина гунђа због мане

⁴ Али светину међу њима је спопала жудња, па су Израиљци поново почели да јадикују и говоре: „Ко ће нас нахранити месом? ⁵ Сећамо се како смо у Египту забадава јели рибу, па краставце, диње, празилук, и црни и бели лук. ⁶ Сада нам је душа у носу, а ништа друго не видимо осим ове мане!“

⁷ Мана је била као зрно коријандра, а изгледала је као бделијум. ⁸ Народ је ишао около и купио је, а затим су је млели на жрвњима, или је мрвили у авану, и кували у лонцу. Од тога су правили колаче, који су имали укус уљаних колача. ⁹ Када би у току ноћи роса пала на табор, на њу би пала мана.

¹⁰ Мојсије је чуо да народ јадикује – свака породица на улазу свог шатора. Тада се Господ силно разгневио, а Мојсије се озловољио. ¹¹ Мојсије рече Господу: „Зашто злопатиш свога слугу? Зашто ми ниси исказао наклоност, него си натоварио на мене терет свег овог народа? ¹² Јесам ли ја зачео сав овај народ? Јесам ли их ја родио, кад ми кажеш: ’Носи их у своме наручју, као што дојиља носи одојче’, у земљу коју си уз заклетву обећао њиховим прецима? ¹³ Одакле ми месо за сав овај народ, јер ми вапе говорећи: ’Дај нам месо да једемо!’? ¹⁴ Не могу са̂м да носим сав овај народ, јер је то претешко за мене. ¹⁵ Ако ћеш овако да поступаш са мном, боље је да ме одмах убијеш. А ако сам стекао наклоност пред тобом, не дај да гледам своју муку.“

¹⁶ Господ рече Мојсију: „Окупи ми седамдесет људи од израиљских старешина за које знаш да су старешине народа и његови надгледници. Затим их доведи пред Шатор од састанка и постави их тамо са собом. ¹⁷ Тада ћу сићи и говорити тамо с тобом, па ћу узети од Духа који је на теби и ставити га на њих. Тако ће заједно са тобом носити терет народа, па га нећеш више носити са̂м.

¹⁸ А народу реци: ’Посветите се за сутра, па ћете јести месо, јер кукате у Господње уши и говорите: „Ко ће нас нахранити месом? Било нам је боље у Египту.“ Господ ће вам дати месо, па ћете се најести. ¹⁹ И нећете јести само дан или два, ни пет, ни десет ни двадесет дана, ²⁰ него читав месец, док вам не изађе на нос, те вам постане одвратно, јер сте презрели Господа који је међу вама, и кукали пред њим говорећи: „Због чега смо то излазили из Египта?“’“

²¹ Мојсије рече на то: „Ја сам међу народом који броји шест стотина хиљада пешака, а ти кажеш: ’Даћу им меса, па ће јести месец дана!’ ²² Да се закољу и стада оваца и крда говеда, да ли би то било довољно за њих? Чак и да се све рибе извуку из мора, да ли би им то било довољно?“

²³ Господ одговори Мојсију: „Зар је рука Господња тако кратка? Сада ћеш видети хоће ли се обистинити моја реч коју сам ти рекао, или неће.“

Дух и седамдесет старешина

²⁴ Мојсије изађе и пренесе народу речи Господње. Затим је окупио седамдесет старешина народа и поставио их око Шатора. ²⁵ И Господ се спустио у облаку и говорио са њим. Потом је узео нешто од Духа који је био на њему и ставио га на седамдесет старешина. Кад је Дух починуо на њима, почели су да пророкују, али нису више то поновили.

²⁶ А у табору су остала два човека. Један се звао Елдад, а други Модад. На њих се спустио Дух. Они су били међу пописаним старешинама, али нису отишли у Шатор, него су пророковали у табору. ²⁷ Тада неки момак отрчи и јави Мојсију: „Елдад и Модад пророкују у табору!“

²⁸ Исус Навин, Мојсијев помоћник, један од његових момака, рече: „Мојсије, господару мој, забрани им!“

²⁹ Али Мојсије му рече: „Зар си завидан ради мене? Е, кад би сви у народу Господњем постали пророци! Кад би само Господ ставио свога Духа на њих!“ ³⁰ Потом се Мојсије са израиљским старешинама вратио у табор.

Препелице

³¹ Господ је учинио да дуне ветар^[b], који је донео препелице с мора и разасуо их по табору, на дан хода с једне стране табора и на дан хода с друге стране табора, на два лакта^[c] од земље. ³² Народ је устао, па је купио препелице сав дан и сву ноћ, и сав наредни дан. Онај који је најмање скупио имао је десет хомера^[d]. Затим су их разасули свуда по табору. ³³ Док им је месо још било у зубима – било је још несажвакано – плану гнев Господњи на народ, и Господ удари народ веома великим помором. ³⁴ Зато се то место прозвало Киврот-Атава^[e], јер су тамо сахранили народ који се полакомио. ³⁵ Из Киврот-Атаве народ је кренуо у Асирот и утаборио се у Асироту.